Razgovor sa lekarom je ono što pacijentima nedostaje

Uvaženog kardiologa dr Vladana Šljapića, koji je zbog usavršavanja u preko 30 navrata boravio u SAD, pitali smo u čemu se razlikuje lečenje u SAD i kod nas i kako to da ga nije privukao rad i život u inostranstvu.

Foto: Guliver/Thinkstock

Kada ste odlučili da se ćete biti lekar i šta vas je privuklo ovom pozivu?

Potičem iz lekarske porodice, roditelji su mi lekari i profesori medicinskog fakulteta, a pamtim i da je u kući često bilo puno medicinara, tako da su te teme bili prisutne od najranijih dana. Što se tiče odabira kardiologije, tu je presudnu ulogu imala moja sestra Tatjana koja je u vreme završetka mojih studija upravo započinjala subspecijalizaciju iz kardiologije-aritmologije u Filadelfiji u SAD. Njena iskustva i priče u to vreme imale su jak uticaj na mene koji sam upravo završavao fakultet i bio pun entuzijazma.

Obrazovali ste se i u inostranstvu. Šta je najveća razlika između lečenja u SAD i kod nas? U stručnom smislu, u pogledu zdravstvenog osiguranja i u pogledu međuljudskih odnosa?

Na prvom mestu, tamo postoji razrađen sistem za napredovanje u poslu, mnogo su dostupnije savremena tehnologija i razni vidovi edukacije. Neretko mi se dešavalo da pomislim koliko daleko bi u tim uslovima otišli neki od izuzetnih medicinskih umova sa naših prostora koje poznajem. Drugo, dobar deo pregleda i intervencija moguće je uraditi sa veoma malo čekanja ili bez njega. Ipak, to nije dostupno za svakoga, jer postoji ogroman broj ljudi koji nemaju zdravstveno osiguranje ili je ono limitirano. Ono što je dobro je postojanje spremnosti da se svoje znanje nesebično podeli sa drugima. Imao sam sreću da upoznam najveća svetska imena u struci i od njih učim. Iznenadilo me je koliko su dostupni i strpljivi. Mišljenja sam da je generalan problem, ne samo u Americi, nego svuda, manjak komunikacije sa pacijentom i usredsređenost na raznorazne procedure i analize. Kardiovaskularne bolesti vodeći su uzrok oboljevanja i smrtnosti, i često su kod obolelih prisutne dileme i strahovi jer na mnoga pitanja ne dobiju odgovor. Zbog toga u našoj ordinaciji na prvo mesto stavljamo razgovor sa pacijentom i mislim da je to jedan razloga što nam sve veći broj njih ukazuje poverenje.

Kako ste odlučili da se vratite u Srbiju, odnosno kako to da vas „beli svet“ nije privukao?

U periodu nakon završene specijalizacije na Insitutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, bilo je više konkretnih opcija za trajan odlazak u SAD. Kako sam do tada već više od dvadeset puta tamo odlazio radi edukacije, imao sam priliku da realno sagledam sve aspekte života u Americi od kojih neki nikako nisu odgovarali mom mentalnom sklopu i senzibilitetu, karakterističnim za ovo podneblje. Opredelio sam se da ostanem i ne mislim da sam pogrešio.

Šta je to što biste naveli kao specifičnost u vezi sa vašom ordinacijom?

To je, svakako, uska specijalizovanost za kardiovaskularne bolesti, naročito za poremećaje ritma srca, koji su moja profesionalna fascinacija. U današnje vreme dinamičnog razvoja svih oblasti medicine, potrebna je potpuna usredsređenost na samo jedan segment u okviru određene specijalnosti, da bi se u tome dostigao maksimum. Mišljenja sam da je takav koncept takođe uticao na prepoznatljivost i afirmaciju naše ordinacije.

Kakvi su vaši planovi za 2016. godinu?

Naredne godine ću učestvovati na dva renomirana skupa u organizaciji univerziteta Harvard i klinike Mejo, na temu aktuelnih pravaca u dijagnosti i lečenju bolesti srca. Za te dve ustanove vezuje se najveći deo mog dosašnjeg inostranog usavršavanja. Što se tiče planova u vezi sa ordinacijom, oni su jasni: ambulatorna dijagnostika i terapija bolesti srca po principima moderne svetske kardiološke doktrine i prakse, uz primenu savremene tehnologije i personalizovani pristup u lečenju.