Šta je opsesivno kompulsivni poremećaj?

Sve na stolu mora da bude složeno „pod konac“. Tri puta se vraćate u stan da proverite da li ste isključili šporet. Papuče pored kreveta moraju da stoje paralelno. Namirnice u frižideru moraju da budu složene tako da se sve vide. Vaš ormar je uvek besprekoran, složena garderoba po bojama… Prepoznajete li sebe u ovim situacijama? Ako je odgovor potvrdan, u velikom ste problemu.

foto: ThinkstockPhotos

Bilo da ovo podvodite pod „neuroze„, „bubice“ ili „mala ludila“ koja svako od nas ima, postoji razlog zbog kojeg ih razvijamo, kažu psiholozi a prenosi Mondo.

„Mi se nenamerno okrećemo određenim obrascima, koji mogu uključivati navike, rutine, ponašanje i, da – bubice“, kaže za Yahoo Health dr Anabela Hejgen, iz Centra za anksiozne poremećaje Jute. Ali, ona naglašava da postojanje tih obrazaca ponašanja nije isto što i mentalni poremećaj jer se oni razvijaju „na osnovu našeg iskustva i okruženja, ali ipak možemo da ih kontrolišemo“.

Uzmite, na primer, ljude koji imaju potrebu da im garderoba bude organizovana po bojama. Ako ste i vi među njima, pokušajte da se setite kako je to počelo. Verovatno je „okidač“ bio upadljivo neuredan ormar. Da biste rešili taj problem, verovatno ste ga sredili, i stvari složili po bojama. Kad ste sve završili, verovato ste bili zadovoljni, a možda i pomalo ponosni na sebe, i dopao vam se taj osećaj. Sad, svaki put kad organizujete ormar na taj način, vi potkrepljujete taj obrazac i – eto ga – upravo ste razvili „bubicu“.

Ali, koja je razlika između sitnog kaprica, poput ovoga sa slaganjem stvari po bojama, i opsesivno kompulsivnog poremećaja, mentalnog stanja koje odlikuje ponavljanje i opsesivne misli, a koje se ispoljava kompulsivnim radnjama? Na kraju krajeva, i potreba da se stvari slože po bojama javlja se iznova i iznova, što može izgledati opsesivno, a činjenica da to zaista i uradite može delovati kompulsivno?

Možete da odahnete: ako takvo vaše ponašanje nije izazvano strahom ili anksioznošću, i nema za posledicu niz prinudnih radnji koje su jedino što može da vam pomogne da se oslobodite tih osećanja, ono nije znak poremećaja.

Evo u čemu je stvar: navike nalik na ovu koja je opisana, nešto su čega se dobrovoljno pridržavamo, čak i ako više ne možemo da se setimo zbog čega. Ali, kad je u pitanju opsesivno kompulsivni poremećaj, reč je o nečemu što neprestano muči osobu koja od njega pati, konstantno, dakle, čak do te mere da osobu bukvalno „parališe“, objašnjava dr Hejgen.

U mislima nekoga kod koga je dijagnostikovan opsesivno-kompulsivni poremećaj, ako prinudna radnja nije izvršena, ulog je neverovatno visok. Osoba veruje da će u tom slučaju dobiti neku tešku bolest, ili da će, recimo, ukoliko ne sprovede određeni „ritual“ stradati neko od članova porodice…“Osobe koje pate od ovog poremećaja shvataju na svesnom nivou da su njihovi strahovi iracionalni, ali ih oni, u kombinaciji sa anskioznošću, ipak pokreću. One se drže svojih rituala, jer ne žele da rizikuju ni najmanju šansu da će se njihovi strahovi obistiniti“, kaže dr Hejgen.

Svi mi imamo neke „bubice“, ali nema razloga da sebi „lepite etiketu“ opsesivno-kompulsivnog poremećaja, ako vam zaista nije postavljena ta dijagnoza. „Ako možete da se oduprete potrebi da pratite određeni obrazac ponašanja, a to ne izaziva osećaj straha ili anksioznosti, u pitanju je samo sitan kapric“, kaže dr Hejgen.

Ali, ako je to poprimilo veće razmere, potražite stručnu pomoć. Ovaj problem, kao i većina drugih u životu, ima rešenje. Samo je potrebno da vas neko usmeri u dobrom pravcu.