Deficit pažnje i hiperaktivnost kod dece

Dijagnoza ADD/ADHD: Šta znači, kako se prepoznaje i kako roditelji mogu da pomognu svom detetu?

Da li Vašem detetu teško pada da se skoncentriše? Da li mu teško pada da duže vreme mirno sedi na jednom mestu? Da li je nestrpljivo, neprestano u pokretu, odnosno preterano aktivno? Moguće je da pati od deficita pažnje i hiperaktivnosti, odnosno od sindroma ADD/ADHD – attention deficit disorder/attention deficit hyperactivity disorder.

Prema nekim procenama, čak pet odsto školske dece pati od ovog poremećaja, koji se češće javlja kod dečaka, čak 3:1 u odnosu na devojčice. Deca koja pate od ovog poremećaja veoma često su tokom nastave nemirna i glasna, svoje zadatke rade veoma polako i nesistematski, nisu u stanju da se duže vreme skoncentrišu na neku temu, već im razne stvari lako odvlače pažnju. Pored toga ova deca ne podnose rutinu.

Još uvek nije sasvim utvrđeno kako dolazi do ovog poremećaja. Prema rečima doktorke Brigite Hakenberg sa dečjeg odelenja Bečkog kliničkog centra (AKH), jedino što se zna jeste da u celoj ovoj priči veliku ulogu igraju geni. „Kod svakog trećeg deteta koje pati od deficita pažnje i hiperaktivnosti ili otac ili majka, ili pak oba roditelja su imala isti poremećaj. Sam način vaspitanja deteta ne može biti krivac za nastanak ovog poremećaja.“

U slučaju da roditelji posumnjaju da njihovo dete pati od deficita pažnje i hiperaktivnosti, trebalo bi da odu kod dečijeg lekara i dete podvrgnu psihološkom testu kako bi se npr. utvrdilo koliko dugo dete može da se skoncentriše na određeni zadatak. Pored toga, potrebno je da se sa osobama iz detetove okoline, odnosno sa vaspitačicom ili učiteljicom prati njegovo ponašanje. Naravno da u svakoj grupi u obdaništu ili svakom školskom razredu postoji makar jedno nemirno dete, ali ne pati svako nemirno dete od deficita pažnje i hiperaktivnosti. Zbog toga je veoma važno da se roditelji obrate lekaru.

Način lečenja
Specijalni dodaci ishrani smiriju nervne ćelije i samim tim i dete. U težim slučajevima deci se prepisuju određeni lekovi. Deficit pažnje i hiperaktivnost je poremećaj koji je moguće i „prerasti“: kod trećine pogođene dece ovaj sindrom nestaje s godinama. Kod ostatka, međutim, on ostaje do kraja života, ali se njegovi simptomi vremenom menjaju. Kod dece u pubertetu se umesto prekomerne motorne aktivnosti javljaju zaboravnost i neorganizovanost.

Moguće posledice ovog poremećaja su problemi pri zapošljavanju, otežano uspostavljanje veze sa drugim osobama, šest puta veći rizik od toga da se osoba na bilo koji način povredi, ali i psihička oboljenja poput depresije.