Istinita priča: Kad majka pretera…

Majke devojčica uglavnom žele da im kćerke budu slatke i ženstvene, te u njima vide lutke koje sa zadovoljstvom češljaju i oblače. Ali, kad malena jednog dana sama odluči šta želi da nosi i kako hoće da izgleda, to bi trebalo poštovati. Ipak, nije uvek tako. Pročitajte šta se dešava kad majka uporno nameće svoj stil, čak i kad njena devojčica postane žena…

Moja majka je oduvek bila dama u pravom smislu te reči. Iz ugledne porodice, odgajana po strogim pravilima, uvek se ponašala po bontonu, u svakoj prilici bila je savršeno doterana. Posle samo dve godine braka, moj otac ju je ostavio. Danas ga savršeno razumem. Želela je da ga promeni, da od njega napravi čoveka po svojoj meri. Kad je napustio, ostala sam joj samo ja.

Majka lepotica

Svojim izgledom moja mama privlačila je pažnju gde god bi se pojavila – besprekornog držanja, savršene frizure, diskretne šminke. Nikad je nisam videla s viklerima, u staroj trenerci, u nekom lošem izdanju… Uvek je izgledala kao da očekuje goste. I mene je tako odgajala. Ponekad sam imala utisak da me doživljava kao lutku koju je s uživanjem oblačila, češljala, doterivala. Čak i kad sam bila sasvim mala, kupovala mi je najskuplju garderobu – lakovane baletanke u svim bojama, čarapice s karnerima, haljinice, kragnice, mašnice…

Bolesna ambicija

Naravno, nije joj bilo dovoljno da IZGLEDAM savršeno, ona je želela da BUDEM savršena. Sa četiri godine počela sam da učim francuski, sa pet me je upisala na balet i u muzičko zabavište. Tokom čitavog školovanja, planirala mi je svaki dan, do u detalj – određivala mi je šta smem da jedem, šta treba da čitam, sa kim mogu da se družim. U školi sam uvek morala da budem najbolja. Bila sam miljenica nastavnika, ali omražena u društvu. Zavidela sam drugaricama koje su se krišom šminkale, pušile, šaputale… Nisam pripadala njihovom svetu. Čak i kad majka nije mogla da vidi gde sam i šta radim, činilo mi se da me posmatra. Izdresirala me je i „ugradila“ mi neku kočnicu koja me je sprečavala da se opustim čak i kad nije bila u blizini. Želela sam da i ja ponekad budem lakomisleni devojčurak, da se „blesavim“ s drugaricama, da se napadno našminkam za izlazak ili dođem u školu u pokidanim farmericama. Međutim, nisam se usuđivala. Plašila sam se da je ne razočaram, da i mene, kao tolike druge ljude, prezre. „Pobuniću se jednog dana“, mislila sam, „ima vremena. Otarasiću se njenog uticaja kad dovoljno odrastem i osamostalim se.“ Ipak, s godinama, to je bilo sve teže…

Planiranje budućnosti

I dalje je upravljala mojim životom: birala mi je odeću, šminku, prijatelje, zakazivala izlaske, kupovala karte za koncerte i predstave na koje su me vodili dosadni sinovi njenih prijateljica. Zamišljala me je udatu za nekog perspektivnog tatinog sina, za kojeg bih ja, poput kuće i auta, bila statusni simbol. Jednog dana rekla sam mami da želim da idem na aerobik. „Šta? Da se znojiš i valjaš po strunjačama sa još dvadeset kojekakvih devojčura?“, uzviknula je užasnuto. Kako bi mi ohladila glavu od te ideje, upisala me je na tenis. Beli sport ima taj neki aristokratski šmek, pa je smatrala da je od svih vidova rekreacije najprihvatljiviji. Tražila je da imam svog ličnog trenera i – to je bila njena životna greška.

Preokret

Već posle trećeg susreta, Marko, moj trener, pozvao me je na večeru. Bio je zabavan i duhovit, nimalo nalik svim onim „smaračima“ koje je mama smatrala perspektivnim. U prvo vreme nisam joj ništa govorila, ali kad je veza, nakon pola godine, postala ozbiljina, najzad sam smogla hrabrosti da ih upoznam. Mama se pred Markom ponašala kao da je sve u redu, ali, kad je otišao, njen jedini komentar bio je: „Da je bar pravi sudija, ali teniski…“ Prvi put u životu nije me bilo briga šta ona misli. Marka sam izabrala sama i činjenica da sam to uradila i protiv njene volje, činila me je savršeno srećnom. Zbog toga sam, kad me je zaprosio, oduševljeno prihvatila. „Ja ti neću doći ni na venčanje, niti ikada kasnije u kuću“, rekla je mama zvanično kada sam je pozvala na svadbu. „Tvoj muž je tvoj izbor, ali tvrdim da sa njim nećeš biti srećna i neću da učestvujem u tom cirkusu zbog kog ćeš se kasnije kajati.“ U dubini duše obradovala sam se zbog njene odluke da ne prisustvuje svadbi, ali ju je rodbina ubedila da ne sme propustiti venčanje svog jedinog deteta.

Pripreme za venčanje

Nije želela da učestvuje u pripremama za venčanje, ali sama sam odabrala venčanicu, veo i cipele, onako, kao da mi ih je ona birala. Venčanica kao iz bajke, salonke sa visokom tankom štiklom, čipkani veo i mnoštvo cirkona rasutih po korsetu – izgledala sam kao da sam pobegla sa stranica nekog časopisa gde se objavljuje šta se dešava u kraljevskim kućama. Kad me je na probi venčanice, dan uoči svadbe, mama videla, oči su joj zasijale i kratko je rekla: „Ni ja ne bih bolje izabrala“. Ta rečenica me je presekla. Sledeće noći razmišljala sam samo o tome kako sam se, kao pod nekom unutrašnjom komandom, obukla po majčinoj želji, iako sa njom uopšte nisam kontaktirala dok sam se pripremala za svadbu.

Ćelava nevesta

Sutradan ujutro, na sam dan venčanja, vratila sam venčanicu. „Juče vam se svidela“, zbunjeno je prokomentarisala prodavačica. „Haljina je divna, ali to jednostavno nisam ja“, odgovorila sam joj. Zatim sam otišla u frizerski salon. „Hoćemo li lokne ili neku elegantnu punđu?“, pitala je moja frizerka. „Šišajte me do glave“, rekla sam mirno. „Šalite se?“, zbunjeno je rekla. „Ne, menjam imidž“, odgovorila sam joj. Kad sam se pojavila na venčanju, obrijana do glave, u izlizanim farmerkama, beloj majici bez rukava i kožnoj jakni, u prvi mah me niko nije prepoznao. Taj pogled moje majke, kad je shvatila da sam to ja, pogled uhvaćen u sekundi pre nego što će pasti u nesvest, nikada neću zaboraviti. Tada sam znala da sam raskrstila s njom za sva vremena i da joj više nikada neću dozvoliti ni kafu da poruči umesto mene. Pogledala sam u Marka čekajući njegovu reakciju. Ako me prihvati sad, ovakvu, onda je pravi. Ako me ostavi, onda nam nije ni bilo suđeno. Za razliku od majke, brzo se sabrao. Umesto da se sruši na pločice, ili pobegne glavom bez obzira, samo se nasmejao. „Frizer nije imao dan?“, upitao je. „Ma, ne, došlo mi je tako. Ako ti se ne sviđam ovakva, možeš slobodno da se predomisliš, razumeću…“, rekla sam mirno. „Ma daj!“, odmahnuo je, „ti si meni lepa svakako. Nego, mogla si da mi javiš na vreme, da se i ja rešim odela, udavi me ova kravata.“

Tekst: Danijela Bakić; Foto: Dreamstime