Kako se radi vantelesna oplodnja
Želimo da vas, pomoću ovog uputstva, upoznamo sa praktičnom stranom programa vantelesne oplodnje, kako biste se na vreme pripremili i organizovali.
Bitno je da zapamtite da svaki pacijent različito reaguje na terapiju koju prima, i da je svaki ciklus poseban na svoj način. Zbog toga baš tretman i urađeni testovi neće biti isti kao i kod druge pacijentkinje.
Potrebno je da znate da je trudnoća nastala vantelesnom oplodnjom potpuno ista kao i svaka druga trudnoća nastala na uobičajen način. Eventualne komplikacije se nikako ne mogu pripisati vantelesnoj oplodnji.
Postupak vantelesne oplodnje ne garantuje trudnoću, a da bi se postigao krajnji cilj, ponekad je potrebno proći kroz program i nekoliko puta. Uspešnost je za svaki par individualna i zavisi od mnogo faktora. Uspešnost se globalno gledajući kreće od 25 odsto do 40 odsto (mereno stopom začeća u jednom menstrualnom ciklusu), što znači da je rizik od neuspeha značajno veći od mogućnosti da se uspe (metoda je uspešnija nego spontano začeće u bilo kom reproduktivnom razdoblju života). Najsavremeniji izveštaji IVF registra pokazuju da svega 5-13 odsto embriona kao rezultat IVF-ET postupka ustvari postanu bebe.
Pod pojmom neplodnosti se smatra nemogućnost začeća ili iznošenja trudnoće do termina, posle godinu i više redovnih seksualnih odnosa, bez primene kontraceptivnih sredstava. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je za 1992. godinu iznela podatak o oko 8-10 odsto parova u svetu imaju neki od oblika infertiliteta. Za Srbiju se nalaze podaci o 16-18 odsto infertilnih parova. Prema izveštaju SZO iz 1992. godine u 30-40 odsto slučajeva je uzrok bio ženskog porekla a 10-30 odsto muškog. Danas je vodeći uzrok neplodnosti – muški infertilitet.
Uzroci neplodnosti žene mogu biti ovulatorni, tubarni, cervikalni i uterini faktori, imunološki i multifaktorijalni te endometrioza. Uzroci muške neplodnosti se mogu podeliti na poremećaje produkcije spermatozoida, anatomske opstrukcije i faktore u koje se ubrajaju impotencija i poremećaji ejakulacije. Antispermatozoidna antitela mogu da se nađu u cervikalnoj sluzi žene ali i muški partner može da produkuje antitela na sopstvene spermatozoide.
Dijagnostika bračnog steriliteta ima za cilj da se u kratkom vremenskom periodu omogući davanje tačne informacije o uzroku bračne neplodnosti i time omogući njihovo usmeravanje na pravu terapiju. To podrazumeva da uradi nekoliko dijagnostičkih testova u što kraćem vremenskom periodu: ultrasonografska dijagnostika materice i jajnika, spermatogram, bazični hormonski testovi.
Na osnovu indikacije ponekad se preporučuju dodatni dijagnostičko-terapijski zahvati kao što su: 1. HSG (histerosalpingografija), 2. SIS (saline infuzion sonohisterografija), 3. HSC (histeroskopija).
Spermatogram se ponavlja u razmaku od 3 meseca bar dva puta. Pri tom je normalna varijabilnost rezultata od 30 odsto od jednog do drugog ejakulata. Rezultati ispitivanja se saopštavaju isti dan i pacijentima daju terapijske smernice. Time se standardna laparoskopija kao invazivna operativna metoda, bilo dijagnosticka ili terapijska, ostavlja za retke,teže slučajeve strogo indikovane prethodnim dijagnostickim procedurama.
Kada bračni parovi dođu u kliniku obavlja se konsultacija u ordinaciji s ginekologom i sestrom koja je koordinator postupka, kako bi ste dobile sve informacije i odgovore na sva pitanja. Sledi detaljna anamneza steriliteta i uvid u dosadašnju dokumentaciju, te ukoliko nema kontraindikacija dogovori se vremenu obavljanja predlozene dijagnosticke procedure.
Autor: www.klinikaperinatal.com