Ponovo trudna

Kakav osećaj izaziva saznanje o drugoj (trećoj) trudnoći? Da li je žena podjednako srećna, uzbuđena i zabrinuta kao prvi put, ili sasvim rasterećena jer je sve to već prošla…

Kada sazna da je ponovo u drugom stanju, emocije žene variraju od euforije i razdraganosti do straha i neraspoloženja. Naravno, oseća i zabrinutost jer nije sigurna da će uspeti da se izbori sa obevezama oko nove bebe, strepi kako će na vest o prinovi reagovati deca i suprug… Ako ima pouzdanog životnog saputnika, koji je razume i podržava, odluka o nastavku trudnoće je laka, ali, ukoliko se suoči sa suprugovom nesigurnošću i kolebanjem, njene dileme i strepnje postaće još veće.

Prvi znak…

Moguće je da će žena, koja već ima jedno ili više dece, i pre nego što joj analize potvrde da je u drugom stanju, lakše prepoznati trudnoću oslanjajući se na prethodno iskustvo, mada to i ne mora biti tako. Simptomi trudnoće, unutrašnje i spoljašnje promene koje je prate, mogu biti različiti pošto je svako drugo stanje „priča za sebe“.

Reakcija žene koja očekuje drugu ili treću bebu zavisiće najpre od toga da li je to željena ili neželjena trudnoća, kao i od njenog karaktera, potreba, želja, motiva iz kojih se odlučuje za još jedno dete, a potom i od niza objektivnih i subjektivnih faktora.

„Otkud baš sad?“

Trudnica će se osećati srećno, zadovoljno, oduševljeno i ispunjeno ukoliko ona i njen partner imaju zreo i stabilan odnos, a uz to su i planirali proširenje prorodice. Ponekad par želi dete, ali se ono „desi“ neplanirano, pre vremena, momenat začeća nije bio najpogodniji zbog objektivnih životnih okolnosti (loše političke i društvene prilike, materijalna nesigurnost, nestabilan posao, nerešeno stabeno pitanje…). Tada prva reakcija žene, odnosno roditelja, može biti neverica („Kako baš sad?“, „Hoćemo li moći?“), posle koga sledi period adaptacije, u kojem se stvara prostor za radost.

Drugi put je lakše

Iako je svaka trudnoća priča za sebe, većina žena smatra da je svako nardno „blagosloveno stanje“ lakše od prvog. Žena tada zna kroz koje sve faze treba da prođe, koje je promene očekuju, do kada traju mučnine, kada treba da ide na redovne ginekološke i UZ preglede i, na kraju, kako izgleda porođaj. Trudnica je opuštenija, redovno ide na preglede. Tako devet meseci prođe mnogo brže, a porođaj se čeka bez panike.

Spasavanje braka?!

Ukoliko je partnerski odnos u krizi, rođenje novog deteta može da se doživi kao „slamka spasa“. Vrlo su ambivalentna osećanja žene u ovakvoj trudnoći jer je ona puna očekivanja prema detetu koje se još nije ni rodilo.

Ponekad je prva misao o drugom stanju povezana sa brigom oko toga da li će se trudnoća izneti do kraja, naročito ako je prva bila rizična. Često se javlja i strah od porođaja, ako je prethodno iskustvo bilo traumatično (strah od bola, porođaj je dugo trajao, strepnja da li će sa bebom sve biti u redu…).

Odricanja…

Trudnoća i materinstvo zahtevaju, bar privremeno, promenu dotadašnjih životnih navika i mnoga odricanja. Sa prvim detetom roditelji su već iskusili te promene, ali strahovi i brige mogu biti vezani za komplikovaniju organizaciju života i strepnju da „neće moći da se izbore sa svim tim“. Ponekad roditelji izražavaju žaljenje za dotadašnjim načinom života i imaju otpor prema prilagođavanju i novom odricanju: „Taman sam ugrabila malo vremena za sebe, kad ono…“, „Nema više rekreacije, sporta“, „Moraću da kupujem novu odeću i obuću“, „Da li ću se ikada vratiti na staru težinu? Ovog puta ću se sigurno deformisati!“… Ali, sve su to faze kroz koje jednostavno mora da se prođe.

Novi bata i seka

Nekada se žene odlučuju za drugo dete iz straha da će svog prvenca opteretiti preteranom pažnjom, brigom, očekivanjima, pa žele da „raspodele“ svoja majčinska osećanja. Međutim, ima i onih koje u drugoj trudnoći često pomisle da to dete neće voleti kao prvo. U prvom trenutku to, naravno, deluje tačno jer se drugo dete nije ni rodilo, pa i ne znamo koga to „volimo manje“.

Činjenica je da prvo dete dobija najviše nepodeljene ljubavi i pažnje od roditelja i ponekad su ženi u drugoj trudnoći uskomešana osećanja između radosti prema „novom“ detetu i osećanja krivice prema „starom“ jer ubuduće neće moći da mu se posvećuje na isti način na koji je to do tada činila. Strepeći od dečje ljubomore, roditelji ponekad ne saopštavaju prvom detetu da će dobiti brata ili sestru i čekaju da ono to samo spontano otkrije. To je pogrešan pristup. Dete od prvog trenutka treba da zna da će dobiti brata ili sestru jer će tako moći lagano da se priprema za promenu koja nastupa. Odgovornost i dužnost majke, odnosno oba roditelja, jeste da detetu na vreme približi što je moguće realnije sliku budućeg života sa bebom. To se može učiniti kroz razgovor, čitanje slikovnica, posete i kontakt sa prijateljima koji imaju bebu…

Slatka ljubomora

I, na kraju, treba znati da je ljubomora starijeg deteta očekivana i potpuno prirodna reakcija na dolazak prinove jer će sada neko umesto njega postati „centar sveta“, neko koga će mama presvlačiti, maziti, hraniti, ljuljati… Ali, blagovremenom pripremom i uključivanjem deteta u obaveze oko bebe ta ljubomora može iščezavati. I sasvim malo dete može razumeti da su bebe bespomoćne i da zavise od roditelja, da im je potrebno mnogo nege i brige – ako mama čini za bebu, ne znači da je više voli nego njega.

-NJIHOVA PRIČA-

„Uspaničila sam se“, Svetlana (46)

Kada sam drugi put ostala trudna, nisam želela da rodim i rešila sam da abortiram. Mislila sam da drugo dete neću voleti kao prvo i uhvatila me je panika. Majka je mnogo uticala na mene pričom da mi je dovoljno jedno dete i da sam tek „izašla iz pelena“. Nekoliko puta odlazila sam na abortus, ali sam se uplašila, pa sam se svaki put vraćala. Na kraju sam odlučila da zadržim bebu. Prva trudnoća bila mi je veoma teška, iako sam se pazila i negovala. Vodila sam računa o izgledu, sređivala se, nosila štikle, stalno bila našminkana i doterana, dok je u drugoj sve bilo suprotno. Osećala sam se odlično, sve sam mogla da radim, čak sam i kombi vozila, a preživela sam i saobraćajni udes u osmom mesecu, doduše bez ikakvih ozbiljnijih posledica. Kada sam uzela u ruke svoju drugu kćerku, imala sam mnogo snažniji majčinski instinkt. Mislim da sam tek tada bila zaista zrela za majčinstvo.

„Kao da su mi poklonili drugo dete“, Rosa (50)

U drugoj trudnoći osećala sam se odlično jer sam pre toga imala spontani pobačaj, a želela sam drugo dete. U početku sam strahovala da moja kćerka neće prihvatiti bebu i da je možda ni ja neću voleti kao prvo dete. Tek kasnije, kada je Ana došla na svet, shvatila sam koliko je moj strah bio neosnovan. Majka ima ljubavi za svu svoju decu i to je najjače osećanje koje čovek može da doživi. Druga trudnoća bila je ista kao prva – imala sam strašne mučnine. Prvu kćerku rodila sam prirodnim putem, dok je drugi porođaj obavljen carskim rezom. Nisam osećala bolove jer sam bila pod totalnom anestezijom i, kada su je doneli, osećala sam kao da mi ju je neko poklonio. Osećanja su mnogo intenzivnija kada se porodite prirodno i zato bih svima savetovala da, ako mogu, izaberu prirodni porođaj.

„Sva tri puta plašila sam se porođaja“, Tanja (26)

Imam troje dece, dva sina i kćerku. Prvi put sam se porodila sa devetnaest godina bez ikakvih komplikacija. Sve tri trudnoće bile su veoma slične, kao i porođaji. Kada sam drugi put ostala trudna, nisam bila sigurna da želim da rodim i plašila sam se da će moj sin biti ljubomoran na bebu. To sam mu saopštila spontano i dugo sam ga pripremala za dolazak novog člana porodice. U trećoj trudnoći ponovo sam se plašila porođaja i prethodna dva iskustva nisu mimnogo značila. Ipak, želela sam da imam kćerku i zato sam odlučila da ponovo rodim. Dobila sam prelepu devojčicu i dala joj ime Željana, zato što je zaista bila željeno dete.

Tekst: Ivana Spasojević, uz stručnu pomoć psihologa-psihoterapeuta Dragane Ilić i ginekologa Slavice Pešić; Foto: Dreamstime