Širom zatvorenih očiju pred decom: Zašto smo dozvolili da dečja igrališta budu pusta?

Ruinirana i napuštena igrališta postala su svakodnevica današnje Srbije, zemlje u kojoj se broj stanovnika godišnje smanji za čitavih trideset hiljada. Ipak, znači li to da dece nema i da im igrališta nisu potrebna? Da li deca 21. veka ne žele da se igraju napolju? Imaju li uopšte uslova za to? Kako se prema igranju napolju odnose roditelji? Koliko je strah za bezbednost deteta, a koliko želja za ličnim komforom razlog što decu sve češće viđamo u društvu roditelja po igraonicama, velikim tržnim centrima i restoranima, a sve ređe po igralištima i parkovima?

Ova pitanja, samo su vrh ledenog brega iza kojeg se krije tajna sve manjeg broja uređenih igrališta. Na drugoj strani nalazi se razvoj modernih tehnologija koji je pored brojnih prednosti doneo i virtuelnu stvarnost video igara u koju deca vrlo često zalaze.

Stiče se utisak da opasnosti koje na internetu vrebaju, kriva kičma i slabija fizička aktivnost kod mališana manje plaše roditelje od mogućih fizičkih povreda i krpelja. A da li današnje odrastanje mora da izgleda tako?

Obezbeđivanje mesta za bezbedno i neometano odrastanje dece je bila i biće obaveza svih članova društva. Upiranje prstom i ukazivanje na veću ili manju odgovornost nekog drugog, ne amnestira svakog pojedinca od lične odgovornosti. Razvijanje dečje mašte, fizička aktivnost i iznad svega interakcija sa vršnjacima moraju biti prioritet kako roditelja tako i svih drugih subjekata koji tome mogu da doprinesu.

Nemojmo zatvarati oči pred činjenicom da koliko god zanimljivu igračku kupili deci, ona se najradije igraju sa stvarima koje zajedno otkriju u parku. U tim trenucima igre, “nova” mesta i predmeti postaju sve ono što dečja mašta može da zamisli. A kada se mašti doda nepodeljeno mišljenje da je prirodno okruženje ipak mesto na kojem energija mališana na najbolji način koristi njihovom razvoju, nameće se pitanje zašto smo kao društvo dozvolili da nam igrališta budu pusta i obrasla u korov?