Strah od odvajanja kod dece

Strah od odvajanja od roditelja ili staratelja česta je pojava i normalna kod beba i male dece. Jedan jako mali procenat predškolske i školske dece razvije mnogo ozbiljniji oblik ovog problema. Ipak postoje načini kojima možete pomoći svom detetu ako se nalazi u ovakvim situacijama. Obično najveći podsticaj strahu daju detetu nesvesno roditelji.

Prepoznavanje straha od odvajanja

Strah od odvajanja dostiže svoj vrhunac u uzrastu od 14 do 18 meseci i tipično njegov intenzitet opada tokom detinjstva. Strah od nepoznatih ljudi je sličan strahu od odvajanja i uključuje od strane deteta raznolika ponašanja kao što su sakrivanje iza nogu roditelje oprez u komunikaciji i izaziva nevolju za mališana u prisustvu nepoznatih. Može se pojaviti od 8. do 10. meseca i obično opada posle detetovog prvog rođendana.

Ovi strahovi su normalni deo odrastanja i nisu nikakav razlog za brigu. Ipak, ovi strahovi se pojavljuju kada dete postane aktivnije, tako da ima smisla iz ugla opstanka, tj. ako dete može da puzi ili odšeta od roditelja ili staratelja, a pri tom nije uplašeno od nepoznatih ljudi i okoline, vrlo lako se mogu izgubiti.

Poremećaj straha od razdvajanja

Kako dete bude došlo do predškolskog i školskog uzrasta manja je verovatnoća da će osetiti strah od odvajanja. Naravno, dešavaće se da negde na ekskurziji požele da budu samo sa vama, ali taj osećaj neće im predstavljati veliki problem.

Ako dete u ovom uzrastu oseti strah od odvajanja i posebno se to primeti u ponašanju, onda je moguće da ovaj strah prelazi u poremećaj. Procenjuje se da 4 odsto predškolaca i školske dece ima ovakav tip poremećaja.

Poremećaj straha od odvajanja teže pada kada:

– strah počinje da remeti detetov život i kasnije utiče na život roditelja;
– težina straha od odvajanja je neprimerena uzrastu deteta;
– karakteristične situacije straha od odvajanja su uporne nekoliko meseci.

Ako ste zabrinuti da vaše dete možda ima poremećaj straha od odvajanja, obratite pažnju na sledeće situacije koje su jedne od simptoma ovog poremećaja:

– dete ne voli da je odvojeno od vas;
– brine se da vi ili dete možete imati nezgodu ili se možete povrediti dok ste razdvojeni;
– da ide u vrtić ili kod osobe koja ga/je čuva;
– odbija da spava kod drugog bez vas;
– žali se da na mučnine kada je razdvojen/a od vas.

Istraživanja su pokazala da se 90 odsto desetomesečnih beba uplaši nepoznate osobe ako se nalaze u nepoznatoj prostoriji. Samo 50 odsto dece postane uznemireno od nepoznate osobe ako ima se da vremena da se naviknu na nepoznatu prostoriju (bar 10 minuta). Ovaj podatak objašnjava da se, u novim situacijama, bebe i mala deca bolje snalaze ako im se da vremena da se naviknu postepeno.

Pomoći deci sa strahom od odvajanja

Postoji mnogo stvari koje možete uraditi da biste pomogli detetu koje se plaši odvajanja:

– Recite detetu kada odlazite i kada ćete se vratiti. Ovo je osnovna stvar koju treba da radite čak i sa bebama. Izuzetno je korisna i deci pomaže. Neki roditelji misle da je bolje da se iskradu dok dete ne gleda i dok je mirno, ali ovo samo pogoršava situaciju. Vaše dete će se zbuniti ili jako uznemiriti kada shvati da vas nema. Tada će mu/joj biti mnogo teže da se smiri sledeći put kada budete odlazili. Nikako se nemojte iskradati. Sa decom treba da budete otvoreni i iskreni.

– Kratko i jasno se pozdravite na vratima sa detetom. Nemojte se puno grliti i odugovlačiti odlazak, to će biti još gore vašem detetu jer će misliti da se predomišljate oko odlaska.

– Pre nego što odete, dajte detetu da se igra sa omiljenom igračkom i igrom.

– Ako ostavljate dete u prostoru koje je novo za njega/nju (vrtić, kod drugara/drugarice , kod vaših prijatelja, rodbine, bebisiterke), probajte neko vreme da provedete sa detetom u tom prostoru. Nemojte odmah odlaziti i nemojte sebe i dete požurivati. Dete mora da zna da je ostavljeno u sigurnom i bezbednom okruženju sa osobom kojoj oboje verujete. Tako će biti manje uznemireno sledeći put kada ga/je budete ostavljali.

– Da biste pojačali detetov osećaj sigurnosti, dozvolite mu/joj da ponese omiljenu igračku od kuće. Ova navika će se postepeno smanjivati kako dete bude raslo i prestalo da se plaši.

– Kada odlazite od deteta zadržite vedrinu na licu, čak iako vam je jako teško. Ako ste zabrinuti ili tužni, vaše dete će misliti da okruženje nije najsigurnije i uznemiriće se.

– Dobro je da objasnite vaspitačima, učiteljicama ili osobi kojoj ostavljate dete detetov strah od odvajanja i kako se manifestuje. Takođe, objasnite im šta ste sve radili da biste pomogli detetu, koje načine ste primenjivali. Na ovaj način, drugi ljudi u detetovom okruženju mogu dati svoj doprinos poboljšanju problem.

– Nežno i postepeno ohrabrujete dete da se odvaja od vas tako što ćete to češće raditi. Važno je da detetu dajete pozitivne primere tako što ćete se češće odvajati od deteta. Nemojte se obeshrabriti jednim plakanjem na vratima prilikom vašeg odlaska. Izbegavanje razdvajanja samo će pogoršati problem.

– Bez obzira na to koliko ste vi frustrirani i kako se vi osećate, izbegavajte kritikovanje ili negativne stavove u vezi sa detetovim odvajanjem. Na primer, izbegavajte da kažete nešto slično: “Ona je mamina devojčica” ili “Nemoj biti takva beba”.

– Čitajte knjige ili priče sa situacijama kada se dete odvaja od majke. Ovo će pomoći vašem detetu da shvati da nije samo u ovakvim situacijama i da se još neko pored njeg/nje plaši razdvajanja. Takođe, u ovim pričama dete može da nađe rešenje za svoje probleme.

– Potrudite se da obogatite i usadite detetu samopouzdanje tako što ćete svaki dobar postupak komplimentima nagrađivati i uz pružanje detetu pregršt pozitivne i aktivne pažnje.

Autor: www.klinikaPERINATAL.com