Svi roditelji imaju omiljeno dete

Svi roditelji govore bezazlene laži svojoj deci, kao na primer: „Deda Mraz silazi niz dimnjak“, „jedite spanać i bićete jaki kao Popaj“…. To je sve deo magije detinjstva. Međuti,m postoji jedna laž koja je mnogo veća od ostalih, a to je „nemam omiljeno dete“.

U svojoj novoj knjizi  autor Džefri Kluger, otac dve ćerke uzrasta 8 i 10 godina, tvrdi da 95 odsto roditelja u svetu ima svoje omiljeno dete, a da preostalih pet odsto laže.

Kluger možda preuveličava ove cifre zbog dramatičnog efekta, ali uprkos odbijanju svakog roditelja da kaže da mu je jedno dete milije, istraživanja pokazuju da to nije daleko od istine.

Prema nedavnoj studiji Univerziteta u Kaliforniji, u okviru koje je ispitano 384 parova braće i sestara i njihovih roditelja , 65 odsto majki i 70 odsto očeva dali su prednost jednom detetu. S obzirom da su ispitane porodice znale da su pod nadzorom, moguće da je ovaj postotak i znatno veći.

Favorizovanje deteta je svakako kontroverzna tema. Rasprava o ovome uvek izazove bes i poricanje. Međutim, vrlo je interesantno da se na internet forumima mogu pronaći anegdote roditelja koji su u svom detinjstvu bili u senci brata ili sestre. Čini se da svi znaju da favorizovanje i te kako postoji, ali niko ne želi da prizna da je sam kriv za to.

Prema drugim istraživanjima, gde se tražilo od braće i sestara da kažu šta oni misle koje dete roditelji favorizuju, majke pokazuju veću sklonost prema sinovima prvencima, dok su očevima omiljena najamlađa ženska deca.

Roditelje će najčešće privući dete sa kojim se najbolje slažu ili dete koje ima slične osobine kao oni sami. Na primer majke će biti posebno povezane sa osetljivijom decom, kao na primer  sa sinom  koji je umetnička duša, dok će očevi biti mnogo skloniji prema ćerkama koje vole sport.

U svakom slučaju, favorizovanje deteta uvek je emotivno minsko polje. Koje efekte i posledice to može da proizvede?

Stefani Skot, profesor na „Kings“ koledžu u Londonu uradila je fascinantna istraživanja o uticaju favorizovanja sa parovima indetičnih blizanaca.

 „Utvrdili smo, da roditelji uspeju da odaberu omiljeno dete, bez obzira što su oba deteta potpuno jednaka genetski. To ima uticaj na njihovo ponašanje“, rekla je Stefani.

Da bi ustanovili kako favorizovanje utiče na decu, Stefani i njen tim, zatražili su od roditelja da razgovaraju sa svojim blizancima individualno, u različitim fazama u periodu od nekoliko godina. Takođe, istraživači su razgovarali sa nastavnicima o tome kako se deca ponašaju u školi. Omiljeni blizanci su veoma sigurni i druželjubivi, dok drugi imaju mnogo manje prijatelja.

Moglo bi se desiti da manje omiljena deca ubrzo shvate to, i da lošim ponašanjem počinju da privlače pažnju svojih roditelja. Međutim, to njihovo loše ponašanje samo pravi još veći jaz među njima.

Profesorka Skot kaže da deca koja su mnogo manje popularna u porodici, mogu da počnu da se ponašaju kao odrasle osobe: „Deca koja osećaju da su manje voljena, imaju veće šanse da razviju nisko samopoštovanje, anksioznost i depresiju. Najpovlašćenije dete ima zavidno samopoštovanje, ali neka deca mogu da budu  nepodnošljivo sigurna u sebe“.

Naomi Ričards koja vodi radionicu za izgradnju poverenja za decu u Londonu, kaže: „Ponekad manje omiljeno dete može tu činjenicu da pretvori u svoju prednost. Moj brat je definitivno bio omiljeno dete u porodici, ali to me je nateralo da naučim kako da se izborim za ono što želim. Naučila sam da budem odlučna u onome što zamislim, što mi je mnogo koristilo u karijeri. Mislim da deca koja se malo više moraju da se  potrude da bi zadobila pažnju kod kuće, imaju mogućnost da razviju bolje socijalne veštine.“

Psiholozi mogu da se ne slažu u vezi sa tim koliko favorizovanje roditelja može ostaviti posledice na decu, ali oko jedne stvari se slažu: roditelji sigurno imaju svoje omiljeno dete, ali to treba da zadrže samo za sebe, čak i kada deca odrastu i imaju sopstvenu decu.