Život bez dece

Sve je veći broj žena koje nisu iskusile blagodeti majčinstva. L&Z čitateljke otkrivaju nam da li je to njihov izbor ili pak „splet okolnosti“.

Tokom poslednjih dvadeset godina, broj žena koje nisu rađale u ogromnom je porastu, a statistika beleži da je među njima najviše onih sa fakultetskom diplomom, pri tom starijih od 40 godina. To se objašnjava činjenicom da se pripadnice „slabijeg“ pola sve više fokusiraju na karijeru zbog čega, naprosto, nemaju vremena za rađanje. Naravno, postoje i drugi razlozi koji sprečavaju žene da preuzmu ulogu majke.

Kako zaista žive žene koje nemaju decu? Kako prevazilaze tu emotivnu prazninu koju, kad-tad, svaka od njih oseti? I, da li je to zaista gubitak? O svemu ovome govore nam tri L&Z čitateljke.

Anja Filipović (41), lektorka

Nikada nisam želela bebu!

„O porođaju nikada nisam ni razmišljala“, kaže Anja. Ona spada u pet odsto žena koje jednostavno ne žele da osete čari majčinstva.

„Dugo sam se preispitivala, misleći da sa mnom nešto nije u redu. U vreme kad sam napunila trideset pet, sve moje drugarice uveliko su šetale decu, a meni tako nešto na pamet nije padalo. Čak sam počela da analiziram svoj odnos sa majkom, mislila sam, možda vučem neku traumu iz detinjstva. Na kraju sam shvatila da je, što se toga tiče, sve u najboljem redu, mama i ja uvek smo imale divan odnos.“

Anja se nikada nije pokajala zbog svoje odluke da ne rađa. Posvećena je poslu u velikoj izdavačkoj kući, a pre nekoliko godina počela je da piše i knjige. S vremena na vreme uzme nekoliko slobodnih dana i odlazi na selo, gde se posvećuje spisateljskom radu. „Moji prijatelji koji imaju decu ponekad mi čak i zavide“, kaže Anja i smeje se. „Mada, neki od njih smatraju me egoistom, smatraju da ne želim da imam decu zbog toga što sam previše usmerena na zadovoljavanje sopstvenih potreba“.

Ako se pažljivo analizira Anjina priča, čini se da ipak ne može da joj se zameri da je egoista. Jedna studija američkih psihologa upućuje na to da i rađanje dece može da bude motivisano egoizmom: mnogi ispitanici priznali su da roditeljstvo za njih predstavlja stvaranje nečeg trajnog u životu i da je potomstvo način da ostanu besmrtni.

Katarina Jovanović (47), medicinska sestra

Teško sam podnela saznanje da ne mogu da postanem majka

Katarina je oduvek želela da postane majka, i smatrala je da je život bez deteta potpuno besmislen. Ali, nikako nije uspevala da ostane u drugom stanju. A onda je usledio šok: sa 37 godina morala je da se podvrgne hirurškoj intervenciji tokom koje joj je odstranjena materica. A baš u to vreme srela je čoveka sa kojim je želela da rodi dete… Dugo nije mogla da se oporavi od nesreće koja ju je zadesila.

„U ambulanti sam često sretala srećne majke, pored kojih sam se osećala bezvredno. Zapala sam u depresiju, ni u čemu nisam videla smisao,“ priča Katarina. Ovo je veoma česta reakcija na neostvareno materinstvo. Psihoterapeuti tvrde da se poljuljano samopouzdanje, kao direktna posledica ovakvih situacija, može vratiti ukoliko žena otkrije neke nove mogućnosti. Upravo to dogodilo se i Katarini, nakon što je neko vreme posećivala psihoterapeuta. „On mi je pomogao da stvari počnem da posmatram iz drugačijeg ugla. U jednom trenutku zapitala sam se šta mi je zaista važno u životu? Odgovor je bio veoma jednostavan – komunikacija sa ljudima i pomoć onima koji su u nevolji.“

Katarina je dobila novi polet, upisala se u školu za fizioterapeute i danas pomaže deci, odraslima i starim osobama, ublažava im bolove, hrabri ih i podstiče da se izbore sa svojim tegobama. Bliska je sa svojim pacijentima, naročito najmlađima, prema kojima se postavlja majčinski. „Suočavanje sa činjenicom da ne mogu da imam dete zaista je bilo bolno“, govori Katarina. „Ali, uspela sam to da prevaziđem. Danas sam veoma srećna zbog posla koji me sasvim ispunjava.“

Simonida Vukčević (53), arhitekta

Suprug se podvrgao vazektomiji da bi sprečio moju trudnoću

„Moj muž nije želeo decu i na početku naše veze postavio mi je uslov: prihvati me takvog ili me ostavi“, kaže Simonida koja je oduvek želela da se ostvari kao majka. Ipak, odlučila je da se uda za Petra koji se, uzgred, podvrgao vazektomiji mnogo pre nego što su se njih dvoje upoznali. „Niko nije uticao na moju odluku da ostanem sa njim. Naša veza bila mi je važnija nego da po svaku cenu imam potomstvo.“

Ali, ne izdrže svi parovi takvu probu – mnogi se razilaze baš zbog toga što im se ne podudaraju stavovi oko „projekta dete“. Oni koji su primorani na obilazak ordinacija i seks prema rasporedu, moraju ponovo da se „pronađu“ posle perioda teskobe i nadanja. Studije pokazuju da parovi koji su zajedno proživeli takve trenutke kasnije postaju mnogo prisniji. Posle zaključenog poglavlja „deca“, supružnici pronalaze zajednička interesovanja, hobije, posao… Simonida i Petar proputovali su ceo svet, a jedno drugom bili su najveći oslonac u karijeri. „Ovakav život ne bismo mogli da vodimo kad bismo imali decu. Rad je ono što nas pokreće i čini srećnim“. Možda je taj osećaj sličan onom koji imaju roditelji dok posmatraju svoju decu kako odrastaju.

OSLOBODITE SE OSEĆAJA KRIVICE!

Kako se okolina odnosi prema ženi koja ne može da ima dete?

Ljudi koji su se ostvarili kao roditelji često postavljaju pitanja tipa: „Zašto nemaš dete?“, ne sluteći kakve emocije time mogu da izazovu. Ako žena, na primer, oduvek želi decu, a ne može da zatrudni, za nju je to veoma bolna tema.

Kakvo ponašanje najbližeg okruženja očekuje žena koja nema dece?

Potrebna im je otvorenost, toplina, ali i malo uzdržanosti i taktičnosti u vezi sa tom osetljivom temom.

Kada par ustanovi da ne može da dobije potomstvo prirodnim putem, šta treba da učini?

Moraju biti načisto sa tim do koje granice su spremni da idu u želji da dobije sopstveno dete. Savremena medicina danas pruža brojne mogućnosti. Važno je da su parovi informisani o tome kolike su šanse za uspeh veštačke oplodnje. Statistike pokazuju da pri svakom pokušaju postoji šansa 15 do 20% da se ostane u drugom stanju. Dobro je da, osim tretmana, postoji i „plan B“ – da se pomirite sa činjenicom da se može živeti i bez dece.

Mnogim ženama tada se sruši čitav svet.

Da, tada nastupa faza tugovanja i očaja, slična situaciji kad se izgubi draga osoba. Odricanje od potomstva dodatno otežava činjenica da žena mora da se liši nečega što nije ni upoznala.

Žene koje ne mogu da dobiju dete osećaju se bezvredno. Kako se može podstaći njihovo samopouzdanje?

Žene se osećaju veoma povređeno i podsvesno sebe smatraju bićima nižeg reda jer je dobijanje potomstva prirodan proces. Predstoji im velika borba sa emocijama i krizama. Mislim da je nabolje rešenje odlazak kod psihoterapeuta koji će pomoći da pronađu smisao u drugim stvarima.

Tekst: Dejana Raketić; Foto: Dreamstime