Da li ste čuli za – religiju tela? O čemu je reč objašnjava nam psiholog ishrane

Prošli su praznici, a to vreme je za mnoge trenutak kad sebi kažu – dosta je bilo uživanja za stolom, vreme je da se “okaju gastro gresi”. O obećanjima tipa “sledeće godine neću ovako” ili pitanjima “šta mi je trebalo da navalim na kolače” – izlišno je govoriti. Zbog svega toga, pozvali smo Jovanu Bešević, psihologa, koja ne samo da poseduje sertifikat savetnika za psihologiju ishrane, koji je stekla na Institutu za psihologiju ishrane (SAD), već ima veliko iskustvo u ovoj oblasti.

Jovana Bešević

Danas se hrana često predstavlja kao skup blagotvornih ili štetnih sastojaka, a čovek je – kao i sva druga živa bića – stvoren da uživa u jelu. Hrana nije lek, pa zato nije dovoljno da bude zdrava, već treba da izaziva prijatnost i da podstiče zajedništvo. Zbog toga je svaki plan ishrane koji uključuje jela koja ne volimo, dugoročno osuđen na propast i nije rešenje. Uživanje u jelu nije prosto stremljenje ka skupim sastojcima i top restoranima, već radovanje obroku i prijatni osećaji koje izazivaju naša omiljena jela. To ne znači da hrana treba da bude glavni ili jedini izvor prijatnosti u životu, niti da treba često preterivati u jelu, ali ni da ne treba baš nikad. Ako generalno jedete uravnoteženo i nemate zdravstvenih problema, nema razloga da se osećate loše, jer ste uživali tokom praznika ili vikenda.

Foto: Mladen Sekulić

Čini mi se da o dijetama i raznim režimima ishrane najviše pričaju žene, čija težina nije bitno veća od idealne.

Taj utisak dobro ilustruje koliko doživljaj sopstvenog tela i odnos prema hrani često nemaju veze sa objektivnim karakteristikama osobe, te da su glavni faktori u igri psihološki i socijalni. Rekla bih da danas svi pričaju o tim temama i hrani uopšte. S jedne strane imamo“zdravstveni” pristup, koji govori o kalorijama, hrani “bez nečega” i krivici, a sa druge hedonistički, koji vidimo u TV programima i časopisima o “visokoj” kuhinji i sve bogatijoj gastronomskoj ponudi prodavnica i restorana. Mislim da se mnoge gojazne osobe stide svog problema i izbegavaju da pričaju o njemu, pri čemu proživljavaju unutrašnji pakao, a uz to su i izložene negativnim reakcijama okruženja.

Pročitajte i… Neće srušiti internet, ali hoće vašu dijetu! Čarobni tiramisu gotov za 2 minuta 

Svi znamo za krilaticu “nikad dovoljno bogat i dovoljno mršav”, koja zvuči kao “reklama” za anoreksiju. Kako smo došli dotle da je “super biti što mršaviji”?

Čini mi se da je danas taj moto zamenila mantra „biti što zdraviji, imati što savršenije telo, biti u formi“. Poslednjih godina smo suočeni sa pojavom koju nazivaju i religijom tela, a koja se odnosi na preteranu brigu o telu. Fizička aktivnost je zdrava i poželjna, baš kao što je dobro voditi računa o tome šta jedemo, ali ovde se radi o gotovo kolektivnoj opsesiji „zdravom ishranom“ i „fit“ telom, koje postaje neka vrsta tiranina koji nam ne dozvoljava da se opustimo. Telo, koje uvek mora biti idealno i savršeno zdravo, izloženo je konstantnom stresu. Paradoksalno je, ali nešto što počinje kao nega i lek vremenom može da postane bolest. Ovo je doba kibernetičkog pogleda na svet, koji svodi telo na mašinu od koje se očekuje efikasnost. Na kraju dolazimo do toga da treba svojim stilom života da se branimo od života samog, od svega onoga što nas čini ljudima. Biti čovek znači i umreti jednog dana. Kult idealnog tela teži da negira tu prepreku u duhu odnosa savremenog društva prema smrti. U telo investiramo posmatrajući ga i kao u neko utočište, od straha zbog nesigurnosti i neizvesnosti, koje nam budućnost donosi.

Foto: Mladen Sekulić

Protekle dve-tri godine si više vremena provela u Italiji nego u Srbiji. Koliko se odnos prema hrani razlikuje tamo i kod nas?

Hrana zauzima počasno mesto u životima Italijana i ujedno je poslednja stavka na kojoj bi štedeli (radije će štedeti na grejanju). Odnos prema hrani je tradicionalan kako u pogledu izbora, koji se mahom svodi na lokalna jela i sastojke, tako i u smislu tesne povezanosti sa domom, okupljanjima i maminom kuhinjom što je blisko i nama. Njihova trpeza je raznovrsnija od naše ne samo zbog geografskih faktora i većeg izobilja namirnica, već i zato što oni i dalje jedu hranu svojih predaka. Jede se i ceni sve, od lišća repe i iznutrica do gambora. Povrće je više na ceni nego kod nas, gde se često vezuje za neimaštinu ili smatra hranom za žene i slabiće. Nikad nisam čula Italijana da pravi šale na račun obroka bez mesa. Iako je i njih zahvatila groznica zdravog življenja, uglavnom se manifestuje kroz odabir lokalne i organske hrane, a trenutno je hit i izbegavanje palminog ulja.

Foto: Mladen Sekulić