Jun je Nacionalni mesec mentalnog zdravlja – prilika da se okrenemo sebi, sagledamo ono što često potiskujemo i otvorenije govorimo o unutrašnjim stanjima koja oblikuju naš svakodnevni život. Ova važna tema tiče se svih nas koji pokušavamo da pronađemo ravnotežu između obaveza, odnosa i sopstvenih potreba. Povodom ove važne inicijative Vanja Mandić Maravić – psihoterapeutkinja i autorka knjige Strana B koju je objavilo Vulkan izdavaštvo, dirljivog i autentičnog zapisa o muškoj ranjivosti i procesu ozdravljenja, u intervjuu koji sledi, deli svoja razmišljanja o emocionalnoj pismenosti, važnosti ličnih granica i tome kako da prepoznamo kada nam je podrška zaista potrebna. U nastavku prenosimo intervju u celosti.

Često se govori o inkluzivnoj kulturi brige o mentalnom zdravlju i razlikovanju prolaznog stresa od ozbiljnih problema. Kako danas, tokom juna, meseca posvećenog mentalnom zdravlju, možemo prepoznati kada je trenutak da se potraži stručna pomoć?

Vanja Mandić Maravić: Razgovori o mentalnom zdravlju već nekoliko godina postaju otvoreniji – više se govori o mentalnim poremećajima, način na koji se govori o tim temama je drugačiji i, možemo reći, inkluzivniji. S druge strane, postoji opasnost da se svaki životni problem predstavi ili doživi kao stres ili kao nešto što nije dobro, što je automatski loše i što treba lečiti.

Život zahteva stalno prilagođavanje i promene, svaka životna faza donosi niz teškoća, kao što mogu biti prolazna tuga, napetost ili nesanica. S druge strane, kada bilo koja od ovih teškoća postane dugotrajna, kada nas menja u odnosu na ono što smo nekada bili – gubimo interesovanja za stvari koje smo voleli, izbegavamo aktivnosti ili ljude koji su nam pričinjavali zadovoljstvo, kada život počinje da izgleda kao začarani krug koji ide iz lošeg u loše – onda je vreme za profesionalnu pomoć.

Tehnologija i ubrzani način života nameću svakodnevne izazove za pažnju i opštu stabilnost. Kako da pronađemo ravnotežu u digitalnom dobu?

Vanja Mandić Maravić: Uvek spominjem rečenicu koju sam negde čula – nekada je pismenost značila mogućnost da se čita, a sada je pismenost znati šta da se čita, koja je informacija prava, a koja lažna. Neko bi rekao da je to oduvek važilo. Ipak, razmere ove dileme su danas mnogo veće, jer se ono što je napisano često iznosi bez adekvatnog izvora, bez odgovornosti. To bi bio prvi savet – znati čemu verovati, a to nije lako, te je stoga možda bolje reći – voditi računa o tome.

S druge strane, čini mi se da nikada nismo sami. Znate one momente, kada postojimo samo mi i naša razmišljanja i emocije. Skoro mi je bliska prijateljica rekla da izbegava da bude sama sa svojim mislima. Savet bi bio suprotan – vežbajte da budete sami, sa sobom i svojim mislima i osećanjima. To su dragoceni momenti, mada sve ređi.

Svedoci smo da stigma koja prati ljude s mentalnim problemima može varirati zavisno od sredine. Na koji način bi lokalne zajednice u Srbiji mogle podržati osobe koje se bore sa takvom vrstom problema, pogotovo u manjim gradovima?

Vanja Mandić Maravić: To je dobra opservacija, način na koji se doživljava šta je normalno, a šta nije, značajno se menjao tokom istorije, pri čemu se nisu menjale osobine ljudi, tegobe i poremećaji, samo stav društva prema njima. Tako je i kroz vreme a i u ovom trenutku, kroz prostor. U većim gradovima ljudi sa teškoćama su manje vidljivi (što može biti i dobro i loše), postoje grupe podrške, ljudi su otvoreniji prema različitosti.

U manjim sredinama je sve drugačije. Ono što ja mogu da kažem i odgovorno tvrdim, nakon skoro 20 godina rada u Palmotićevoj – ljudi s psihičkim problemima su heroji, bore se i sa teškoćama i sa svakodnevnim životom, a ja ih iskreno vidim kao mnogo jače u odnosu na sve koji ta iskustva nisu imali.

Ljudi, a naročito mladi, izloženi su davanju ličnih dijagnoza putem interneta – kako im pomoći da ne preuveličavaju svoju anksioznost?

Vanja Mandić Maravić: Odgovor je delimično dat i u prethodnim pitanjima, ali bih svakako dodelila pažnju prvom delu pitanja – davanju dijagnoza putem interneta. Način na koji se govori o mentalnim problemima se značajno menja upravo i zbog velike mreže. Informacije su dostupnije, postoje grupe u kojima ljudi dele svoja iskustva, što može biti dobro s jedne strane.

S druge strane, veoma je opasno tumačiti svoje ili nečije teškoće pomoću interneta, pre svega zato što svako od nas povremeno ima većinu psiholoških teškoća, a posebno zbog toga što su emocije kao što su tuga i strah potpuno prirodne i neophodne reakcije na određene stvari u našoj okolini.

Takođe, u psihijatriji se pažnja određenim simptomima i teškoćama poklanja tek u poslednje vreme, te se i tu može ići iz krajnosti u krajnost. Na primer od toga da se negira postojanje ADHD-a kod odraslih, do toga da se kod svakog taj poremećaj prepoznaje i sve teškoće njime objašnjavaju.

Otvaranje kabineta za ADHD kod odraslih u Institutu za mentalno zdravlje predstavlja značajan korak za zajednicu?

Vanja Mandić Maravić: Kabinet je otvoren upravo zbog toga što je prepoznata potreba – i to ne zato što su druge kolege upućivale osobe sa određenim teškoćama u Institut, već zbog toga što su ljudi sami kod sebe prepoznavali određene teškoće ili su im drugi govorili – čitao sam o ADHD-u i to si potpuno ti.

Dakle paradigma se menja, nismo mi psihijatri više ti koji nekome saopštavamo dijagnozu već ljudi sami prepoznaju neke teškoće i dolaze s potrebom da se te teškoće razjasne. Ono što je važno da napomenemo jeste da taj zadatak nije nimalo lak, i da je ceo tim našeg kabineta posvećen tome – pored dva psihijatra u kabinetu rade i klinički psiholog i dva neuropsihologa. Proces je dugotrajan, nije dovoljan jedan razgovor ili test da se dijagnoza postavi.

Gde je granica između normalne tuge i depresije? Koji su jasni znaci da je potrebno potražiti stručnu procenu?

Vanja Mandić Maravić: Tuga je uglavnom reakcija na nešto što se dešava oko nas, to je njena funkcija kao emocije, tako reagujemo na nešto što osećamo kao gubitak – to može biti gubitak osobe, prekid nekog odnosa, ljubavnog ili prijateljskog, može biti gubitak nečega što smo očekivali ili doživljavali da nam pripada. Tada je prirodno da se oseća tuga, da možda pomalo i usporimo i odvojimo se od svakodnevnih tokova da bismo to posložili i prevazišli. Prolazna nesanica ili gubitak apetita može biti deo tugovanja.

Depresija, sa druge strane, može i ne mora da bude povezana sa spoljašnjim faktorima, ali predstavlja mnogo složeniji sklop simptoma, u kojem je to usporavanje ili isključivanje značajno veće, gubi se mogućnost da se uživa u bilo čemu, nesanica ili preterano spavanje značajno utiču na to kako osoba funkcioniše, osoba postepeno počinje da oseća da sve stvari koje je ranije radila uobičajeno sada radi sa velikom teškoćom, mali zadaci mogu delovati nepremostivo, javlja se izražena nesigurnost, a uz sve to i osećaj da svi drugi mogu videti da je osobi loše usled čega najčešće dolazi do izraženijeg povlačenja. Ukratko možda je najznačajniji kriterijum dužina trajanja tegoba, kao i njihov uticaj na funkcionalnost.

Kakvu ulogu mediji i javne ličnosti igraju u destigmatizaciji i informisanju o mentalnom zdravlju, i šta vi kao psihijatar očekujete od tih aktera?

Vanja Mandić Maravić: Indirektno, a to se posebno odnosi na medije, uticaj je veliki kroz način izveštavanja, i trenutno je to u našoj zemlji u velikoj većini prilično loše, može se čak reći ne samo da ne pomaže nego situaciju čini gorom, čini mi se da ne postoji nikakve smernice ni pravila izveštavanja, to se posebno odnosi na samoubistva, nasilje i tome slično. Tako da bi možda očekivanje bilo da postoji minimum pravila i sistema o tome kako se o nečemu izveštava. Što se javnih ličnosti tiče, takođe je važno da imaju na umu uticaj koji njihove reči pa i ponašanje imaju.

Mnogi ljudi izgaraju na poslu. Kako podržati mentalno zdravlje na radnom mestu?

Vanja Mandić Maravić: Možda je najveći problem što kod nas često nema poštovanja najosnovnijih prava radnika, tako da može da se počne od toga. U smislu šta je radno vreme a šta je prekovremeni rad, šta znači poslovna komunikacija i zahtevi i van radnog vremena i vikendom. Na poslu, takođe je važno da postoje jasno definisani odnosi, šta pripada poslovnom a šta privatnom delu. Sve u svemu, granice na poslu moraju biti jasno postavljene, svaka nejasna granica troši jako puno energije i predstavlja prostor u kojem mogu nastati problemi, a mentalno zdravlje narušeno.

Naslov vaše knjige Strana B upućuje na nečujne, često zanemarene priče koje se ne nalaze na hit listi života. Šta je za vas strana B koju se trudite da održite živom?

Vanja Mandić Maravić: Strana B teoretski za mene pre svega predstavlja ono što do nekog trenutka u životu ostane nevidljivo, a za nas je ipak značajno. To može biti i nesvesno, to može biti i veština promišljanja umesto čistog proživljavanja. Što se mene tiče, stranu B sam upoznala i kroz lični rad i ličnu psihoterapiju, a možda je moja strana B identitet pisca i ljubitelja muzike, umesto dotadašnjeg identiteta štrebera.

Knjigu Strana B Vanje Mandić Moravić možete kupiti u knjižaram Vulkan i na sajtu vulkani.rs.

Foto: Vulkan