Film Hane Jušić nagrađen za promovisanje rodne ravnopravnosti – donosimo razgovor sa rediteljkom

Nakon višestruko nagrađivanog debitantskog ostvarenja koje je osvojilo region, Ne gledaj mi u pijat, rediteljka i scenaristkinja Hana Jušić vraća se na veliko platno sa ostvarenjem Bog neće pomoći – filmom koji nas vodi u okruženje zatvorene ruralne zajednice s početka 20. veka, ali koji suštinski progovara o savremenim temama: položaju žene, otporu prema patrijarhalnim normama i (ne)mogućnosti bega iz zadatih uloga. U ovom filmu, Hana Jušić istražuje granice tradicije i identiteta kroz likove koji balansiraju između lične istine i očekivanja zajednice. Naslov filma, Bog neće pomoći, preuzet je iz istoimene knjige Marka Pogačara – ali ono što sledi na ekranu nije adaptacija, već autentična, samostalna umetnička vizija koja se hvata ukoštac s temama porodičnog nasleđa.

Nakon prikazivanja filma na 31. Sarajevo Film Festivalu, gde je već nakon press projekcije izazvao snažne reakcije, razgovarali smo s autorkom o njegovom nastanku, ali i o širem kontekstu stvaralaštva žena na filmskoj sceni regiona.

• Pogledali smo vaš drugi dugometražni film Bog neće pomoći – promišljena i vizualno precizna priča o zatvorenoj zajednici oblikovanoj strahom od promene. Kako ste se odlučili baš za ovu temu?

Došla sam do te ideje zapravo iz više smerova. Jedan od njih bila je glumica Manuela Martelli, s kojom sam želela da radim. Onda sam razmišljala – okej, imam sada ženu iz Čilea, hajde da smislim kakva bi mogla biti priča o Čileanki u Hrvatskoj. S druge strane, posle filma Ne gledaj mi u pijat, dugo me kopkala ideja da radim kostimirani film. Htela sam da se okrenem nečemu što nije urbano, što nije savremeno, što se ne bavi problemima današnjice, jer mi je ta sadašnjost postala nekako… dosadna. Htela sam film u kojem ljudi nemaju mobilne telefone, i tako – gde bolje nego na Dinari, među pastirima, početkom 20. veka. Mic po mic, slagala sam tu priču od raznih motiva. Ovaj scenario sam pisala šest godina. Imao je dvadesetak verzija, ali osnova je uvek ostala ista – žena u crnom dolazi u zatvorenu, patrijarhalnu sredinu, nepouzdanu prema strancima, vrlo agresivnu. Tamo nailazi na ljude koji, poput nje, ne pripadaju – i s kojima se povezuje.

• Iako je smeštena u prošlost, priča u filmu je univerzalna i nosi jaku poruku o poziciji žena i danas. Da li vam je to bilo važno?

Bilo mi je važno da film ima političku dimenziju i da govori o položaju žene – o opresivnosti takozvanih tradicionalnih vrednosti, koje se u Hrvatskoj stalno zazivaju. Desnica u Hrvatskoj priziva te vrednosti, ali one su često nasilne, opresivne i nimalo prijatne. Želela sam da ih dekonstruišem – da postavim pitanje: šta zaista znači tradicija?

• Iako je stilski film Bog neće pomoći u potpunosti drugačiji od vašeg debi filma, ipak postoje neke zajedničke reference.

Stilski sam se želela odmaknuti – napraviti meditativan, spor film, koji odražava subjektivnost pastira i njihovog načina života: usamljeničkog i sporog. Ali kako sam dalje pisala scenario, shvatila sam da su sličnosti između dva filma neminovne, jer se stalno bavim istim temama. To je to sitno nasilje zajednice nad pojedincem koji se ne uklapa. To me opseda. Taj osećaj da se moraš uklopiti u nekakve građanske, tradicionalne vrednosti. I onda ti ljudi oko tebe funkcionišu kao čopor kad im neko ne odgovara.

• Da li vas je to lično iskustvo inspirisalo – ili više fascinacija društvenom nepravdom?

Poreklom sam iz Šibenika, cela porodica mi je tamo. To je mediteranski grad koji naizgled deluje opušteno, ali zapravo ima vrlo kruta pravila: šta se sme, šta se ne sme, kako se žena treba ponašati… To ogovaranje, izopštavanje nekoga zato što se razveo ili jer ne liči na druge – to je jedna prikrivena, ali surova okrutnost prema svakome ko napravi transgresiju. Oduvek me to opsedalo, možda jer u sebi imam taj bunt prema tim pravilima. Možda još nisam prerasla taj tinejdžerski bunt prema mami, baki, prema tim očekivanjima kako žena treba da izgleda i ponaša se. To me, naravno, prati i u filmovima.

• Da li biste rekli da je reč o nekom obliku ženskog generacijskog nasleđa koje se prenosi kroz vaspitanje i očekivanja – i na koji način, po vašem mišljenju, možemo da ga prekinemo ili prevaziđemo?

Apsolutno jeste nasleđe. Radim na fakultetu i primećujem kod mlađih studentkinja da su mnogo glasnije, da ih manje briga šta će drugi reći, i to mi daje nadu. Imaju hrabrost da odmah kažu kada im nešto smeta. Stvari se menjaju. Moja generacija je bila čudna biljka – posebno ako si studirala film. Danas je to mnogo ravnopravnije. Mada, kada pogledamo kontekst Festivala, još uvek ima jako malo ženskih autora u takmičarskim programima.

• Da li je onda lik Tereze inicijalno zamišljen kao katalizator promene ili više kao ogledalo kroz koje zajednica vidi sebe?

I jedno i drugo. To su neke njene osnovne funkcije kao lika. S jedne strane, ona je ogledalo ovim likovima koji su neprihvaćeni u svom društvu – poput Ilije i Milene. Ilija je neka tipična muška žrtva patrijarhata, čovek koji mora da bude na poziciji vođe, a zapravo to ne želi, i ostali smatraju da nije dovoljno dobar, odnosno da nije dovoljno muško da bi to bio. S druge strane, Milena je baš neka žrtva – ona najtipičnija – šikaniranja muškaraca, i psihičkog i fizičkog, zato što je drugačija. Njima Tereza služi kao neko ko im je ogledalo, da shvate koliko ne funkcionišu unutar tog sistema, ali i kao katalizator – neko kroz koga mogu da projektuju kako bi bilo da pobegnu. Ilija na kraju nema hrabrosti da pobegne od svog sistema. A možda mu i nije tako loše – ipak je muškarac. A Milena pobegne.

• Lik Milene deluje kao neko ko svet doživljava na drugačiji, senzibilniji način, a opet je buntovna. Kako ste vi, kao rediteljka i scenaristkinja, zamišljali Milenu dok ste je stvarali?

Oduvek govorim da nema ništa dobro od likova koji su žrtve. Mislim da kada se neko viktimizuje kao lik, on uvek na kraju ispadne plošan, kao savršena žrtva. Puno mi je zanimljivije kada lik koji je po svemu žrtva ipak ima svoj bunt. Milena, i pre nego što ode i pre nego što učini to što već učini, ona konstantno kroz život ide sa nekim sitnim buntevima i sa svojim bogatim unutrašnjim svetom koji je čuva od toga da potpuno ne propadne. Meni je to bilo jako važno. Možda to nije toliko vidljivo u filmu jer su neke scene izbačene, ali meni je bilo bitno da se vidi da je Milena – lenja. Da ona koristi lenjost kao bunt. Kao: Ne želim da budem vaša radna snaga, ležaću u kući i briga me. To je njen način da ne postane još jedna potčinjena žena u toj sredini.

• Šta biste rekli da je zajednička crta između Tereze i Milene, iako su veoma različite?

Njihova različitost je očigledna, ali im je autsajderstvo zajedničko. Htela sam da se među njima uspostavi odnos koji je rubno erotičan – možda je Milena zaljubljena u Terezu, a i sama toga nije svesna. Tereza joj pruža pažnju i nežnost kakvu nikad nije dobila. Na probama sam i dalje bila u dilemi, ali čini mi se da u filmu jasno vidimo da su njih dve bitne jedna drugoj, bez da upadnu u kliše.

• Kako danas, kao rediteljka čiji filmovi imaju prepoznatljiv regionalni odjek, vidite ulogu žene u filmskoj industriji na ovim prostorima?

Čini mi se da nas stvarno ima sve više. U Hrvatskoj trenutno postoji puno zanimljivih mladih rediteljki koje, istina, još nisu snimile svoj prvi dugometražni film, ali imaju veoma zanimljive kratke radove. U Hrvatskoj se inače snima malo filmova – i sve manje i manje – tako da nije lako ni mladim muškarcima ni ženama. Čini mi se da je po tom pitanju situacija dosta izjednačena, bar kada je u pitanju dobijanje prilike za snimanje dugometražnog filma. Ne bih rekla da danas žene imaju značajno manje šanse samo zato što su žene. Recimo, prošle godine sam gledala odličan film iz Srbije, zaista izvrstan, od mlade rediteljke Emilije Gašić. Bila sam u žiriju na Puli, gde je film i nagrađen. To mi je baš bio primer jednog pravog ženskog filma, veoma dobar, i drago mi je što ih je sve više.

Bog neće pomoći by Hana Jušić

Film Bog neće pomoći prati priču o Terezi, Čileanki koja dolazi u izolovano pastirsko selo na Dinaru (planina iznad Šibenika), tvrdeći da je udovica brata seoskog starešine, koji je poginuo u Čileu. Njen dolazak narušava strogu strukturu zajednice, ali donosi i dah slobode.

Radnja filma se dešava početkom 20. veka u dalmatinskom zaleđu. Tereza (Manuela Martelli) stiže u selo, gde se susreće sa Milenom, jedinom osobom koja je ostala u selu tokom leta. Tereza tvrdi da je udovica Mileninog brata, koji je poginuo u rudarskoj nesreći u Čileu. Ona traži da se sahrani u selu i tako pronađe mir. Međutim, njen dolazak unosi nemir u zajednicu, koja je do tada živela po strogo utvrđenim pravilima. Tereza, sa svojim dolaskom, donosi i dašak slobode, ali i donosi tenzije u tradicionalnu sredinu.

U filmu glume: Manuela Martelli, Ana Marija Veselčić, Filip Đurić, Mauro Ercegović Gracin, Nikša Butijer, Tina Orlandini, Ivan Skoko, Bogdan Farcaș i Vinko Kraljević

Foto: Pero Arsenijević, IMDb, Sarajevo Film Festival promo