Sarajevo Film Festival masterclass: Willem Dafoe – od Marvela do Van Gogha – sve što nismo znali o njemu

Nakon masterclassa sa Polom Sorrentinom koji je otvorio Sarajevo Film Festival Masterclass program, bili smo na masterclassu u kome su holivudski glumac Willem Dafoe i kanadski muzičar Neil Young razgovarali o svemu – kultnim ulogama, Dafoevim počecima, ali i poslednjim ostvarenjima. Willem Dafoe u ovom intervjuu otkriva dublje slojeve svog umetničkog pristupa, karijere i saradnje sa najznačajnijim rediteljima današnjice. Govori o tome kako ne voli klasične, uštogljene metode rada – najviše ceni kada mu reditelj veruje i dozvoli mu slobodu da istražuje lik samostalno. Jedan od takvih reditelja je Paul Schrader, sa kojim je radio na svom prvom filmu Light Sleeper. U tom ostvarenju igrao je lik koji mu je bio blizak, gotovo stvaran – osoba koju je, da su mu se životne okolnosti samo malo drugačije razvile, možda i sam mogao postati.

O kultnim ulogama

Kroz razgovor se provlači i ideja lojalnosti – Dafoe je poznat po tome što često sarađuje sa istim rediteljima jer veruje u njihovu umetničku viziju i želi da pomogne da ti filmovi nastanu. Ne bira projekte isključivo zbog komercijalnog uspeha, već da bi bio deo nečega većeg, nečega smislenog. Kaže da mu je važno da bude deo tkanja nečijeg umetničkog izraza. Prisustvo u velikim holivudskim produkcijama, poput Spider-Mana, dodatno je učvrstilo njegov status. Iako je u tom filmu tumačio negativca, dao je toj ulozi složenost i unutrašnju borbu. Govoreći o slavnoj sceni sa ogledalom, kroz osmeh priznaje da nije ni slutio da će rečenica Actually, I’m something of a scientist myself postati kultna među publikom. U filmu Shadow of the Vampire, gde igra misterioznog Maks Šreka, istražio je ulogu kroz transformaciju – fizičku i psihološku. Objašnjava kako maska i teška šminka ne sputavaju glumca, već ga oslobađaju. Kada ne vidi sebe u ogledalu, kada ne izgleda kao on, tada može u potpunosti da se prepusti i postane neko drugi.

O saradnji sa rediteljima i snimanju filma The Lighthouse

Posebno ga privlači saradnja sa rediteljima koji pomeraju granice, poput Roberta Eggersa (The Lighthouse) i Seana Bakera (The Florida Project). Sa Bakerom je radio na filmu snimanom među stvarnim ljudima, u stvarnim uslovima, gde je većina glumaca bila neprofesionalna. To je, kaže, osvežavajuće jer se ljudi ponašaju iskreno, spontano, bez glumačkog ega. U takvom okruženju, profesionalni glumac mora da se prilagodi, da se uklopi u svet koji nije veštački stvoren – i tu nastaje prava umetnost.

Govoreći o snimanju filma The Lighthouse, priseća se scene u kojoj ga zakopavaju živog u zemlju, na hladnoći i u blatu. Iako je fizički bilo izuzetno teško, doživljava to kao jedno od najintenzivnijih i najčistijih glumačkih iskustava. U takvim trenucima, kaže, nema prostora za razmišljanje ili distancu – sve se dešava sada i ovde, autentično, sirovo i istinito. Upravo u tim trenucima on oseća slobodu, jer se oslobađa kontrole i prepušta čistoj emociji i iskustvu.

Za njega, umetnost filma nije puko pripovedanje – ona ima moć da nas transformiše, da nas vodi na mesta koja nikada nismo mogli ni da zamislimo. Kada se to desi, publika zajedno sa glumcem prolazi kroz tu promenu. Taj trenutak zajedničkog otvaranja, taj osećaj čuda – to je, prema Dafoeu, suština umetnosti.

Willem Dafoe – pogled na uloge sa distance

Tokom retrospektive posvećene njegovoj karijeri, Willem Dafoe otvoreno je govorio o svom odnosu prema prošlim ulogama, umetničkom procesu i o tome kako gluma za njega nije samo profesija, već način postojanja. Iako se retko vraća starim filmovima, svako ponovno gledanje ne izaziva nostalgiju prema samom delu, već ga vraća u emocionalno i životno stanje u kojem se tada nalazio.

Nikada se ne vraćam da gledam stare filmove. Ali kad ih vidim, ne vidim film, već se setim gde sam bio u životu – šta me tada brinulo, gde sam živeo, o čemu sam razmišljao. Te uspomene su mnogo jače od same slike na ekranu. Ovakav pogled omogućava mi da svoje uloge vidim kao delove jedne velike celine. Iako se filmovi možda čine potpuno različitim, uvek postoji neka nit koja ih povezuje. Ali to vidiš tek kasnije, s distance.

Nisam od onih koji ne mogu da gledaju sebe. To mi je sve već poznato. Ipak, uvek mi je mnogo dalje od onoga što sam sada. Moj posao je da uživam u onome što radim. Problem nastaje kad počneš da razmišljaš unapred – ako uradim ovo, dovešće me do onoga. Zato se trudim da nemam kruta očekivanja. Mnogo frustracija u životu dolazi upravo iz previše čvrstih očekivanja. U početku misliš da ako pogrešiš, sve će se srušiti. Kasnije shvatiš da možeš da prihvatiš greške, sve dok znaš zašto nešto radiš. Problem je kada nešto radiš samo da bi postigao nešto drugo.

Telo kao instrument i veza s prirodom

Kada je reč o fizičkoj izloženosti u filmovima poput Antichrist, gde je zajedno sa Charlotte Gainsbourg prošao kroz emotivno i telesno iscrpljujuće scene. Za Dafoea, gluma je čin kroz telo, a ne intelektualni koncept.

Za mene gluma nije razmišljanje o stvarima, već činjenje. A da bi činio – koristiš telo. Telo je naš dar, instrument. Sve ono što nas povezuje sa prirodom i trenutkom – dešava se kroz telo. U tim trenucima, sve se svodi na nešto suštinsko – kako disati, kako preživeti. Nema kalkulacije. Potpuno se prepuštaš prirodi, i ona ti uzvraća.

Willem Dafoe kao Vincent van Gogh

Kada je upitan da izdvoji ulogu koja je najviše uticala na njega, privatno i profesionalno, Dafoe nije želeo da izdvoji omiljenu – jer veruje da fiksiranje na favorite može ograničiti umetnika. Ipak, film At Eternity’s Gate, u kojem je tumačio Vincenta van Gogha, ostavio je dubok trag.

Ne bih rekao da imam omiljenu ulogu. Ali Van Gog je bio veliki izazov. Dao sam sebe potpuno, bio sam iscrpljen kad smo završili. I u tom umoru sam pronašao neku snagu. Naučio sam da slikam, išao sam tamo gde je on živeo, čitao njegova pisma… Sve to mi je pomoglo da naučim drugačiji način gledanja, drugačiji odnos prema prirodi. Bilo je jako moćno. Zaboravite na priče o njegovom ludilu. Njegova pisma govore o neverovatnim stvarima. Ako ikada želite da se nadahnete, uzmite ta pisma. Složena su, ali u njima ima nečeg što stvarno dira dušu.

Od blockbuster do

Na pitanje o svom najpoznatijem blockbuste liku, Normanu Osbornu, publika nije morala da čeka uobičajenu holivudsku distancu – Dafoe je s toplinom i radošću govorio o tom iskustvu: Zaista sam uživao u toj ulozi, naročito u originalnom ‘Spider-Manu’. To je bila dvostruka uloga – u istoj sceni prelaziš iz veoma dramatičnog u komično. I to se nije planiralo, ali kad to sada gledam, deluje jako pametno. Ima sjajan smisao za humor, ali nije lagan film – ima težinu.

Govorio je i o trenucima kada uloga deluje potpuno suprotna njegovoj prirodi – i upravo tada ga najviše privlači: Kad su mi ponudili da igram T. S. Eliota, rekao sam: ‘On je visok, tanak, intelektualac, skoro Englez – ja nisam to.’ A onda mi je reditelj rekao: ‘Jesi li ti glumac ili nisi?’ I prihvatio sam. I ispalo je odlično.“

Saradnja sa Robertom Eggersom

Govoreći o višestrukim saradnjama sa rediteljem Robertom Eggersom (The Lighthouse, The Northman), Dafoe ne krije poštovanje: Robert radi ogromna istraživanja. Ali ne pokazuje ih da bi impresionirao – ne maše njima. On gradi svet, pa ga pusti da diše. To je prava umetnost. Posebno me uzbuđuje kada ga me Eggers uvuče u svetove za koje nije ni znam da me zanimaju. Ko bi rekao da me zanima Engleska iz 1300-ih? Nisam imao pojma, ali sad ne mogu da dočekam. Takav je Robert – zavede te svojom strašću i detaljima. On ima sve – pametan je, posvećen i ljubazan. Dok god to funkcioniše, nema razloga da ne radimo zajedno.

Na pitanje kako pristupa adaptacijama književnih dela, Dafoe je iskreno odgovorio da ne sledi jedno pravilo: Ponekad ne čitam knjigu. Ako osetim da mogu da stignem do lika na drugi način, knjiga mi može postati prepreka. Onda žalim što neki deo nije u scenariju, ili pokušavam da ga ‘uguram’ u igru – a to ubija spontanost.  Za njega, književni izvor je vredan samo ako služi stvaranju nečeg novog: Ne pristupam knjizi kao svetinji, već kao mogućem alatkom. Nekad je pogledam, nekad je izbegnem – sve zavisi od toga šta mi pomaže da zaista stvorim lik.

Foto: Pero Arsenijević