Tête-à-tête w / Nebojša Slijepčević: „Dobar film je onaj koji pokreće razmišljanje danima nakon gledanja“

Nebojša Slijepčević jedan je od najvažnijih i najprepoznatljivijih glasova savremene regionalne kinematografije. Sa bogatim iskustvom u režiji, scenaristici i produkciji, njegovi filmovi uspešno osvetljavaju teme koje duboko zadiru u društvene i lične dileme savremenog čoveka. Kroz svoje delo, Nebojša Slijepčević hrabro istražuje granice stvarnosti i fikcije, pritom ostajući veran autentičnosti i lokalnom identitetu.

Ove godine na Sarajevo Film Festivalu predstavio je svoj novi dokumentarni film Crveni tobogan, koji je i pre same projekcije izazvao značajnu pažnju publike i kritike. Upravo je ovaj film bio povod za naš razgovor, u kojem smo dotakli kako procesa stvaranja, tako i širih društvenih pitanja koja Slijepčević istražuje kroz svoj rad, ali i o inspiracija koje ga vode u stvaranju dela koja nas ne ostavljaju ravnodušnim.

• Igrani film Čovjek koji nije mogao šutjeti osvojio je brojne nagrade – Zlatnu palmu za najbolji kratki film na festivalu u Kanu 2024, Europsku filmsku nagradu i César za najbolji kratki film, te je nominovan za Oskara. Budući da nakon nominacije nismo razgovarali, volela bih da se vratimo na to iskustvo….

Da mi je neko ranije rekao da ću ikada u životu biti nominovan za Oskara, rekao bih da je to nemoguće. Nisam o tome ni razmišljao, činilo mi se nerealno. Sama činjenica da smo bili tamo je već veliko čudo. To je veliki šou u kojem se ja lično ne pronalazim previše. Naravno, bilo mi je zanimljivo da vidim kako sve izgleda iznutra. Kada ste tamo, stvari izgledaju drugačije nego iz ugla gledalaca. Postoji određena vrsta segregacije. Mi smo bili nominovani, ali nismo imali pristup donjem spratu gde sede svi poznati. Mi smo sedeli u tridesetom redu, gledali šou, i tek kada je došla naša kategorija, realizator prenosa nas je spustio u peti red gde smo bili okruženi svim tim zvezdama. I to je stvarno bio poseban osećaj – pored vas sede Penelope Kruz, Deni Vilnev…

Ali ceo taj deo se odvija brzo. Sednete, ide najava, proglasi se pobednik u vašoj kategoriji, i odmah zatim realizator dolazi da vas vrati nazad na vaše mesto. Međutim, mi smo, onako balkanski, odlučili da to ignorišemo. Rekli smo: Sad ćemo, i ostali do kraja ceremonije u petom redu. I to je za mene bio pravi doživljaj. Posle naše kategorije više nema iščekivanja, opustio sam se i počeo da uživam. Taj momenat mi je bio stvarno značajan – kao da smo se ugurali tamo gde nam možda nije mesto, ali smo ga mi jednostavno uzeli.

• Zanimljivo je kako vi kao javna ličnost posmatrate na strane javne ličnosti…

Ja sebe uopšte ne doživljavam tako. Iskreno, nisam ljubitelj cele te kulture slavnih. Mislim da smo svi mi isti ljudi. Timoti Šalame nije ništa drugačiji od prodavca u kiosku – samo je razlika u tome što je njegov posao takav da ga mnogo ljudi gleda, pa smo svi pomalo fascinirani. Ali to, po mom mišljenju, ne treba shvatati preozbiljno. Na kraju, svi smo isti. Ja sebe ne smatram poznatim, niti želim to da budem. Možda je Goran Bogdan jedini pravi selebriti kod nas, i to regionalno. Ali svi koji ga znaju, znaju i da je on jedan od najnormalnijih, najpristupačnijih ljudi – u najboljem smislu te reči. I meni je upravo to važno.

• Sorrentino je na masterclassu rekao da najviše voli samu režiju i da ga sve što dolazi posle filma – javni nastupi, promocije, pojavljivanja – zapravo ga opterećuje i izazivaju nelagodu. Da li se vi kao autor prepoznajete u tome?

Potpuno ga razumem. Po prirodi sam introvert, i verovatno sam baš zato i odabrao ovaj posao, koji jeste zasnovan na komunikaciji, ali na jednoj vrsti kontrolisane komunikacije. Naravno, posao reditelja podrazumeva rad sa velikim brojem ljudi, ali ste ipak na neki način zaštićeni – kamerom, scenarijem, prostorom iza kadra… Dugo sam radio dokumentarce i u njima je kamera za mene bila kao štit – kroz nju posmatram svet, ali me ujedno i štiti od tog istog sveta. Naravno, jasno mi je da sve što sledi kada film postigne uspeh – festivali, promocije, nagrade, jeste deo posla. Ne bežim od toga, ali iskreno, jedva čekam da prođe. Najdraži deo celog procesa mi je onaj kada sednem da pišem, kada gradim ideju za film, i naravno, kada tu ideju kasnije realizujem kroz režiju. To su trenuci kada sam zaista srećan. A sve što dolazi nakon toga – intervjui, nagrade, javni nastupi – ne mogu reći da me raduje, ali razumem da je neizbežno i da je deo tog posla.

• Kada smo već kod ovog filma, moramo pomenuti i Dragana Mićanovića koji je ove godine na Sarajevo Film Festivalu u žiriju. Da li možda pripremate još neki projekat? Da li ste pričali o nekim budućim radovima?

Iskreno, voleo bih da opet sarađujemo. Dragan je zaista sjajan glumac. U mom kratkom filmu imao je izuzetno tešku ulogu – morao je da bude prisutan, a nevidljiv. Uloga je bila mala, ali veoma zahtevna. A to, da budeš nevidljiv kad si Dragan Mićunović – to stvarno nije lako. Ali, to zapravo pokazuje njegovu unutrašnju moć, tu sposobnost transformacije na neverovatan način.

• Gledajući film Crveni tobogan potvrđujemo činjenicu da se često bavite temama koje imaju snažnu društvenu dimenziju. Šta vas najčešće pokreće – lična fascinacija ili osećaj odgovornosti prema društvu?

U konkretnom slučaju Crvenog tobogana, to je bio problem mojih prijatelja. U tom kraju žive neki od mojih najboljih prijatelja i jednostavno nisam mogao da ignorišem šta im se dešava – da im grad želi uništiti njihovu glavnu zelenu površinu. Pristupio sam tom filmu iz ličnih razloga, jer sam se sa tom situacijom mogao dobro identifikovati. Takođe, imao sam želju da makar zabeležim borbu mojih prijatelja za te parkove, ako im već ne mogu direktno pomoći. Što se mene tiče, ne smatram sebe aktivistom niti mislim da imam neki poseban uticaj, ali znam da kada biram na šta ću potrošiti svoje vreme – a svaki film zahteva ogromnu količinu energije – mora postojati nešto što me emotivno pokreće. To ne može biti samo neka površna stvar, već nešto što u meni izaziva jake emocije, bilo da je to ljutnja, frustracija ili neka druga snažna reakcija. Kod mene su te emocije često vezane za društvene nepravde.

• Kroz film vidimo da vaš pristup ostaje opservacijski: događaji se prikazuju s distance, bez govora direktno u kameru, čime film podseća na neke od vaših ranijih radova, primer Dragi susjedi (2016). Zašto se odlučujete na ovakav narativ?

Ceo proces snimanja i rada na filmu trajao je godinama, jer je sukob oko pokušaja gradnje crkve bio vrlo dug i neizvestan. Nisam znao koliko će trajati niti kako će se sve završiti. Već na početku sam odlučio da će glavni lik zapravo biti nešto fiksno u tom parku, a to je crveni tobogan. Sve se dešava oko tog tobogana, pa smo kroz njegovu perspektivu pratili zbivanja. Tada nismo znali kakav će kraj biti – da li će bager srušiti tobogan ili neće – ali neću otkrivati kraj, neka to gledaoci sami otkriju.

• Kako izgleda vaš proces istraživanja?

Trudim se da prikupim što više informacija o svakoj temi kojom se bavim. Kod filma Čovek koji nije mogao šutjeti, koji je bio o zločinu u Štrpcima, došao sam do opsežne dokumentacije – preko hiljadu stranica transkripata sa suđenja, press clipinga, intervjua. Sve sam to detaljno pročitao pre nego što sam napisao scenario, koji je imao samo dvanaest stranica, ali je iza njega bila ogromna količina pročitane građe. Kod Crvenog tobogana je situacija bila drugačija jer se radnja odvijala u realnom vremenu, ali sam imao dovoljno vremena da učim o sličnim slučajevima u Hrvatskoj, o pravnim okvirima i procedurama, zašto se sve to dešavalo i kako su uspeli da se bore. U suštini, moj način rada, bilo da je igrani ili dokumentarni film, zasniva se na vrlo opsežnom istraživanju. Moja mašta ne funkcioniše bez velikog broja informacija, moram napuniti mozak činjenicama da bih mogao da ih obradim i prerađujem u priču. Nisam tip koji samo kreira, već procesiram i pretvaram podatke u drugačije oblike.

• Kako onda vršite selekciju materijala?

Iskustvo donosi intuiciju, to je ključ. Kad imam mnogo snimljenog materijala, recimo u dokumentarcu, najbolje scenе koje pamtim odmah nakon snimanja, one su najjače i upravo njih biram za finalni film. Svaki film ima svoj ključ, nešto što mi je prvo na umu kada počnem da razmišljam o projektu. To je prvi emotivni impuls, razlog zašto mislim da je ta tema važna i što želim da ispričam. Najčešće je upravo to i najsnažniji deo filma.

• Kako vidite budućnost dokumentarnog filma u regionu danas? Naročito s aspekta profesora, šta kažete svojim studentima?

Mislim da dokumentarni film raste i da će nastaviti da raste, jer se sama filmska umetnost menja. Možda je sama podela na igrani i dokumentarni film danas prevaziđena i neprecizna. Navikli smo na te termine, ali možda nam zapravo fale prave reči da opišemo nove vrste filmova koje još uvek nazivamo dokumentarnim, ali koji se sve više mešaju sa igranim formama. Nekada je mana dokumentarnog filma bila to što nije bilo moguće u potpunosti koristiti filmski jezik, jer se uglavnom radilo na rekonstrukciji scena kroz intervjue i razgovore. Danas, zahvaljujući savremenoj tehnologiji, dokumentarci izgledaju jednako impresivno kao igrani filmovi, ali imaju dodatnu snagu autentičnosti. Verujem da igrani dokumentarni film postaje deo onoga što je nekada bio art house film, dok igrani film sve više koristi kompjuterske alate, od 3D efekata, retuširanja lica glumaca, uklanjanja delova scenografije, pa do velikih produkcija poput Marvelovih filmova.

• Da li ste imali priliku da pogledate film Stefana Đorđevića, Vetre pričaj sa mnom, koji ima elemente dokumentarnog filma, a opet je u kategoriji igranog filma?

Nažalost, nisam ga gledao. Znam dosta o tom filmu jer je moja supruga koproducentkinja, ali mi je zabranila da ga gledam kod kuće na laptopu, uz obrazloženje da ga moram pogledati u savršenim uslovima. Na premijeri u Sarajevu nisam mogao da ga gledam jer je ona bila na događaju, a ja sam čuvao dete u hotelu, tako da sada čekam neki festival gde ću konačno moći da ga pogledam. Ipak, sve što sam do sada čuo o tom filmu je zaista izuzetno i veoma se radujem što ću ga pogledati.

• Velika vest za regionalnu književnost i film jeste adaptacija Kristianovog romana Črna mati zemla. Prvu verziju scenarija potpisuje i naša mlada književnica i rediteljka Nađa Petrović, koja je prošle godine osvojila Srce Sarajeva za studentski film. Kako je došlo do te saranje?

Nakon filma Čovjek koji nije mogao šutjeti a koji je ostvario veliki uspeh, zaključio sam da mi treba partner u pisanju scenarija za novi film, jer sam imao brojne obaveze oko Oskara i drugih putovanja. Preporučili su mi Nađu, koju do tada nisam poznavao. Upoznali smo se i odmah krenula je odlična saradnja. Nađa je pravo otkrovenje – izuzetno kreativna, vredna, pametna i puna energije, i unela je mnogo svežine u projekat. Zahvaljujući generacijskoj razlici između nas, čitamo roman na različite, ali dopunjavajuće načine, što čini ovu saradnju do sada izuzetno plodnom.

Protivnik sam klasičnih adaptacija književnih dela u filmove i ne bih nikada pristao da radim adaptaciju ove knjige, koja mi je sjajna, da nisam video prostor za slobodnu interpretaciju. Upravo to i radimo, uzimamo motive iz knjige, ali od njih slažemo priču koja će biti prepoznatljiva čitaocima romana, ali ne i predvidljiva, mislim.

• Volela bih da se osvrnemo i na polaritete u filmskoj umetnosti – od Netflixove hiperprodukcije do festivalskih dragulja koje možda ne pogleda mnogo ljudi, ali dotakne više nego neka Netflixova rešenja. Kako vi posmatrate to?

Naravno da nije isto gledati film na svom kauču ili ići u neki prelep bioskop, kao što je ovde Narodno pozorište, obučeni u svoju najbolju toaletu, i gledati film sa dvesta ljudi kojima je to događaj večeri. To su dve potpuno različite stvari. Konzumiramo isti sadržaj, ali doživljaj je potpuno različit. Film se najkvalitetnije doživljava u punim dvoranama, ne samo zbog same dvorane, već zbog atmosfere. Kada su dvorane pune gledalaca, dešava se jedan kolektivni doživljaj, pametniji od svakog pojedinca. Svi kao da se usklađujemo sa onim najpametnijim u dvorani, što nije uvek jedna osoba, već različite scene dodiruju različite ljude, i tako svi bolje razumemo film nego kad smo sami kod kuće.

Ipak, ne bih Netflix u potpunosti diskvalifikovao kao štetan. Nije nam doneo mnogo koristi, ali desi se i nešto dobro, kao na primer Adolescencija. To je ozbiljan komad. Nije remek-delo po mojim kriterijumima, ali ni bezazlen projekat. Treba je pogledati, a znam da ju je gledao ogroman broj ljudi, uključujući i one koji možda nikada ne idu u bioskop. Netflix, uprkos svojim manama i celoj hiperprodukciji i onoj veštačkoj inteligenciji koja stvara klonirane zaplete, ipak otvara prostor i za složenije i važne priče. Ljudi to gledaju, tako da sve ima svoje mesto. Ali bioskop i bioskup kultura nisu nešto što će se samo od sebe održati.

• Šta ste vi poslednje pogledali što vas je ostavilo bez daha?

To je uvek zanimljivo pitanje… Recimo, hrvatski film Fiume e Morte bih preporučio, malo iz privatnih razloga jer ga je producirala moja supruga, ali to je najveći hit hrvatskog filma ove godine i nije bez razloga. Film se bavi ozbiljnom temom, razvojem fašizma, ali ljudi se smeju sve vreme. To je veliko umeće koje je napravio Igor Bazinović. A od stranih bih preporučio norveški film Dreams. Dobio je nagradu u Berlinu ove godine. Toplo ga preporučujem. Neobičan, zabavan i pametan. Volim filmove koji uspeju da spoje zabavu i dubinu, koji ostave prostor za razmišljanje dan-dva nakon gledanja.

• Kada smo kod toga, kakva je po vašem mišljenju budućnost filma – mada to možemo reći i na tragu trendova, jer kao i u svemu i tu postoje?

Mislim da film neće nestati, uprkos veštačkoj inteligenciji i svemu. Film i dalje efikasno ispunjava našu potrebu da konzumiramo priče na jednostavan način, bez prevelikog intelektualnog napora, što je danas često presudno. Zato knjige možda nisu toliko čitane koliko bi trebalo da budu, ali filmovi jesu gledani. Film je i dalje važna umetnost 21. veka i verujem da će tako ostati i u budućnosti. Ipak, smatram da je ključno da se lokalni autori bave lokalnim, aktualnim temama, onim što je bitno za našu zajednicu, za naš kraj. Priče koje Hollywood ili Netflix neće ispričati. Male, lokalne priče koje samo mi možemo ispričati, to publika prepoznaje i ceni.

• Sorrentino je rekao da redatelj može biti svako. Mislite li da je to tako?

Godinama sam radio radionicu pod nazivom Škola dokumentarnog filma, gde svako ko se prijavi, bez obzira na predznanje, nakon tri meseca ima svoj pravi film. Danas je tehnička oprema dostupna, skoro svako dete zna s njom baratati, kao što smo mi nekad svi znali pisati. Kao što svako ko zna pisati može napisati roman, tako svatko može i snimiti film.
Naravno, kakav će film biti zavisi o životnom iskustvu, karakteru i još mnogo čemu.

Foto: Pero Arsenijević, Sarajevo Film Festival promo