U susret koncertima u Areni: Vlado Georgiev za L&Z o životu, muzici i pravim vrednostima

Kada je pravio seriju koncerata koje je nazvao Boemski, Vlado Georgiev je rekao: Boemski ne znači samo provoditi vreme u kafani, već živeti slobodno i bez pritiska. Boemski je ostaviti vreme za sebe, porodicu, prijatelje, a ne stalno trčati na sastanke ili za parama. Krajem prošle i početkom ove godine koncerti su bili Gospodski, a takvi će biti i oni u kojima ćemo 6. i 13. decembra uživati u Areni.  Kad smo se pre nekoliko dana videli, razgovor smo počeli njegovim razmišljanjem o gospodstvu, sažetim u tri rečenice: Možeš se pojaviti u šlapama, šortsu i izbucanoj majici, a biti gospodin. Možeš se roditi bilo gde, a biti gospodin. Roditelji su me vaspitavali da budem gospodin, šta god to značilo.

Da li je postojao trenutak ili period kad je, u vašem životu, gospodstvo izbilo u prvi plan, ispred boemštine?

Vlado  Georgiev: Privatno jesam boem i to nikad nisam krio, a i ne mislim da je to nešto čega bi čovek trebalo da se stidi. Međutim, otkad imam porodicu vodim računa.

Od jedanaeste godine ste nastupali na terasama hotela, u klubovima, kafanama… Da li je to bila dobra škola, između ostalog i gospodstva?

Vlado  Georgiev: To je formiralo moju socijalnu inteligenciju. Tu sam naučio nešto što nigde drugde nije moguće. Možeš sto fakulteta da završiš, ali ako nemaš uličnu kulturu nešto ti fali. Kad bi me sad neko pitao da li pustiti dete da uči uličnu školu – rekao bih da, prvo to, a onda sve ostalo.

Ovo će pročitati i vaše ćerke Sofija i Elena. Da li ćete ih pustiti da uče uličnu školu?

Vlado  Georgiev: Imam dvoje različite dece – Sofija je mangup, a za Elenu je malo reći da je poslušna. S njom nemaš nikakav problem, ali se plašim Sofijine hipersenzitivnosti. Očigledno u sebi ima toliko toga. Spreman sam da, sutra, za nju uradim bilo šta. Naravno, i za Elenu, ali mislim da će njoj to biti manje potrebno.

Govorite na osnovu sopstvenog iskustva?

Vlado  Georgiev: Ja sam se rodio s nekom emocijom, muzikom, energijom, pa je zato bolje razumem. Oni koji to nemaju, ne shvataju. Ljudi su, trenutno, toliko dezavuisani, ne znaju ni gde su, što je jako loše. S druge strane, dobro je što postoji mlada publika koja prepoznaje kvalitet. Jako je teško objašnjavati se s ljudima koji misle pogrešno.

Vi ste to dugo radili.

Vlado  Georgiev: Odavno sam odustao. Sada me interesuju samo porodica, pravi prijatelji i ekipa koja je oko mene. Ne mogu više da se rasipam. Jednostavno, ne mogu.

Da li vam je žao potrošene energije?

Vlado  Georgiev: Nije, ni jednog dana tako proživljenog, ali više nema potrebe da to radim.

Svojevremeno ste rekli da biste onoga ko je prema vama bar malo dobar nosili na leđima.

Vlado  Georgiev: Da li su ti nošeni i danas deo vašeg života? Naprotiv, nestali su oni koje sam baš nosio, ali to je tako normalno. Tvoje je da daš sve od sebe, a šta će drugi – to nije više tvoj problem. Pravoslavac sam, ali postoji jedna jako lepa priča iz hindu religije. Ako ti ja pomognem, a ti me prevariš – to nije moj problem, već samo tvoj. Imao sam situaciju kad smo brat i ja čekali u radnji u Nepalu da nam prodavac donese neki tepih. Sve vreme je bila otvorena kasa. Kad sam ga pitao kako može da ostavlja otvorenu kasu, on me je pogledao i rekao – ako neko uzme, to nije moj problem, to je njegov problem. Što sam stariji, sve me više interesuje duhovno, a manje materijalno. Shvatio sam da je najvažnije biti bolji, ispravniji… Kad sam dobio decu sve mi se u životu promenilo. Imam utisak da pevam bolje, da sviram bolje. Mislim da su to neke neobjašnjive stvari, kosmičke prirode. Kako vreme prolazi, sve više volim svoju decu, svoju porodicu. Situacija kod kuće mi je važnija nego bilo šta, pa makar više ne objavio nijednu pesmu.

Tvoje je da daš sve od sebe, a šta će drugi – to nije više tvoj problem.

Da li je taj osećaj došao čim se rodila Sofija ili se polako razvijao?

Vlado  Georgiev: Ja sam jedan od onih očeva koji se nisu odmah snašli. Trebalo mi je vreme, jer sam u tu priču ušao iz potpuno drugačijeg života.

Kad u mislima pređete period od jedanaeste godina na terasama hotela do danas, da li pomislite – kraj koliko sam pogrešnih puteva prošao, odličan sam postao?

Vlado  Georgiev: Iskušenja su ogromna. Osamdesete su bile godine kad smo svi lepo živeli i bili kako treba, a moja prva plata u hotelu Igalo bila je veća nego mamina i tatina zajedno. Međutim, moja jedina želja je bila da sviram i da ljudi to vole. Nije mi čak trebala ni majica. Samo mi je bilo bitno da imam klavijature. Jako bih voleo da se svet vrati u to vreme, da današnji klinci osete socijalni život, a ne da skroluju i igraju igrice.

Kako pravite ravnotežu između te vaše želje i činjenice da Sofija i Elena rastu u vreme skrolovanja?

Vlado  Georgiev: Moja deca tako ne rastu. Sofija je talentovana za slikanje, Elena za gimnastiku i ples. U redu je da im, dok smo na odmoru, dam telefon da nešto odigraju, ali ne volim to. Da se ne bavim ovim poslom ne bih imao nijednu socijalnu mrežu.

Da li je tačno da se među tim promenama našla i odluka da prestanete da vozite motor?

Vlado  Georgiev: Nisam baš prestao, ali sam sveo na veoma malu meru. Sada bih radije kupio kamper i svuda vodio decu. Celo leto smo proveli na brodu i uživali smo. Kasnije deca odrastu i odu – da li na školovanje ili se negde drugde zaposle, svejedno.

Vi ste bili dete koje je otišlo i to rano.

Vlado  Georgiev: Da, ja sam bio taj. Nikada neću zaboraviti jedan ručak s roditeljima kad mi je majka rekla – sada znaš svakoga, završio si fakultet, ljudi vole tvoje pesme, hajde se sad zaposli. Nažalost, otišla je, a nikada više o tome nismo pričali. Tata je taj koji me je sve vreme kapirao.

Vaš otac je bio vojno lice, a ljudi misle da oni svoju decu vaspitavaju po pe-esu.

Vlado  Georgiev: Ja sam, po definiciji, takođe vojno lice. Kad utvrdim da treba da budem disciplinovan – nema te sile koja će to poremetiti.

Rekli ste nam i ovo: Poenta je nikome ništa ne zameriti – ni bratu, ni majci, ni ocu, nikome. Treba ti malo širi pogled na svet da bi sve bilo kako treba. Da li ste zamerali sebi?

Vlado  Georgiev: Uvek sam sebi bio najveći kritičar na svetu. Sebe kritikujem od jutra do mraka, svakog dana u životu. Druga opcija je biti narcis, što je po mom mišljenju veoma loše. Verujem da je samokritičnost vrlina.

Sebe kritikujem od jutra do mraka!

Zanimljiva je vaša rečenica: Mada su još male, ali već se trudim da učim ćerke da budu svoje, da misle svojom glavom, da ne idu za ruljom . Vi ste, upravo zato što ste dugo bili takvi, plaćali ozbiljnu cenu.

Vlado  Georgiev: Ta cena je smešna u odnosu na ono što ti pruži taj osećaj. Vratimo se na staru školu, na dignitet, na dostojanstvo… Ako sam ja uradio pravu stvar, neka me osudi ko god hoće i koliko god hoće. Moj ujak je bio prijatelj sa Tomom Zdravkovićem, ja sam bio veoma dobar prijatelj sa Cunetom, Tozovcem, sa Kalezićem… Ti ljudi su imali neke druge vrednosti, drugačije su se ponašali. Danas takvih nema.

Nema ili ih je malo?

Vlado  Georgiev: Pa, hajde da kažemo da ih nema. Vraćamo se na boemštinu. Nikad niko prosečan nije napravio ništa veliko. Blizanac sam u horoskopu… Sve haose su napravili Blizanci. Naravno, ne govorim o agresijama, već o velikim stvarima.

Na fotografijama ste često sa šoljicom espresa. Gde ste popili najbolji espreso?

Vlado  Georgiev: Najbolji je na brodu Solena.

Šta osećate dan posle koncerata u arenama, kojima su odjekivali aplauzi?

Vlado  Georgiev: Jednom, baš dan posle Arene, žena i ja nismo imali gde da spavamo, pa smo otišli u hotel. Otac i majka su mi bili u Beogradu, a ja sam smatrao da oni treba da spavaju u kući. Sutradan smo nas dvoje sedeli i pili pivo. Osećam se sasvim ispravnim, u smislu – ništa nisam pogrešio. Vreme je jako čudno, ljudi su postali čudni, a ja ne pristajem na to. Zato je sve gospodski.

Ljudi su postali čudni, a ja ne pristajem na to. Zato je sve gospodski.

Da li je tačno da na velike koncerte ne krećete iz kuće, već iz hotela?

Vlado  Georgiev: Jednostavno, ne mogu da energiju iz kuće donosim na scenu. Moram da dva–tri–četiri dana budem u nekom svom elementu.

Pomenuli ste da ste kao jedanaestogodišnjak hteli samo da svirate i da ljudi to vole. Da li ste maštali o velikim scenama?

Vlado  Georgiev: Ma, ne, samo sam voleo to što se tada dešavalo. Nikada nisam maštao. Želeo sam, čak, da imam bend u kome će neko drugi pevati, a ja da budem klavijaturista. (smeh)

Šta ćete raditi posle 13. decembra?

Vlado  Georgiev: Završavaću novi album i čekati trenutak kada ću pustiti novu pesmu, za koju sam već snimio spot. Sada nije pravi momenat.

Da li vi, koji nekada niste ni jelku kitili, uz Sofiju i Elenu uđete u prednovogodišnje raspoloženje?

Vlado  Georgiev: Kako da ne, deca to vole, mada je Sofija imala dve godine kada je rekla da je Deda Mraz izmišljotina. On nije iz naše kulture.

Da li ste vi verovali u Božić Batu ili Svetog Nikolu?

Vlado  Georgiev:  I ja sam provalio da poklone donosi komšija. Najviše na svetu mrzim prevaru. To me izluđuje. Bolje istina, pa i najgora. Reci mi – slušaj, ne sviđaš mi se, nema problema. Kod mene nema nikakvog uvijanja.

Vlado Georgiev svoja dva gospodska koncerta održava 6. i 13. decembra u Beogradskoj Areni, a karte možete nabaviti na sajtu ddtickets.rs.

Foto: Marija Stojković