Mia Bjelogrlić, voditeljka jutarnjeg programa na N1, svakog dana razgovara o temama koje oblikuju naše društvo – od politike i kulture do priča ljudi koje retko čujemo. U ovom intervjuu govori otvoreno o promenama koje primećuje, o borbi za rodnu ravnopravnost, o ličnim izazovima, važnosti psihoterapije i pronalaženju balansa u brzom vremenu u kom živimo.
Da li imate osećaj da se javni diskurs u poslednjih godinu dana menja, da li ljudi danas otvorenije razgovaraju o važnim društvenim temama ili i dalje postoji određena zasićenost i rezignacija?
Poslednjih godinu dana, najpre zahvaljujući mladim ljudima, desilo se buđenje koje mi je vratilo nadu da društvo nije diglo ruke od sebe, da postoji iskra, potreba za promenom. Nažalost, na sve naše traume, morala je da nam se desi još jedna da bi se taj talas pobune pokrenuo. Neverovatno je motivišuće i dirljivo kada shvatite da mladi ljudi koje su odgajali razočarani, često i preplašeni roditelji, nisu postali žrtve okruženja u kom su se formirali, već očekuju od ovog društva nešto bolje i spremni su za to i da se izbore. Niko ne može ostati imun na to. Prema tome, stvari su se promenile, ljudi su progovorili. Nadam se da će se u tom procesu oporavka ići do kraja, da će se uvideti sve greške koje su nas dovele do ovog stanja, da ćemo naučiti da razgovaramo, da budemo tolerantniji i da ćemo, ovako izranjavani, uspeti da izgradimo društvo u kojem neke nove generacije neće morati ponovo da se bore za minimum dostojanstva.
U emisiji se ne bavite samo dnevno-političkim temama već i pitanjima prava žena, LGBTQ populacije, položaja mladih… Koje su teme koje vama lično najviše znače i zašto?
Znači mi kada omogućim da se nekome čuje glas, da neko čiji problemi ne mogu da dođu na red od haotične svakodnevice dobije priliku da kaže šta ima, da skrene pažnju na određena pitanja koja nekada padnu u drugi plan. Preko puta mene su sedele i trans, ne-binarne osobe, žene na beskonačnoj listi za presađivanje organa, žrtve nasilja, ljudi koji su ostajali bez posla, žrtve sistema… Sve teme koje se tiču ugroženih i marginalizovanih kategorija društva uvek su mi posebno važne. Pored toga, volim da se bavim temama iz kulture, da razgovaram s umetnicima i o problemima u kulturi, koji su, nažalost, brojni, a nikada ne dobiju prostora koliko zaslužuju.
Svaki dan na svom poslu osećam da sam na pravom mestu jer ostajem dosledna sebi i svojim vrednostima
Godine 2022. pokrenuli ste projekat Ona se budi sa ciljem da podstaknete diskusiju o rodnoj ravnopravnosti. Da li se, po vašem mišljenju, nešto promenilo od tada do danas kada govorimo o položaju žena u društvu i medijima?
Mnogo mi je drago što pripadam generaciji žena koje su odlučile da prekinu lanac tog transgeneracijskog trpljenja i prećutnog povinovanja pravilima patrijarhalnog društva. Devojke iz škole Mike Aleksića su progovorile i pokrenule revoluciju, isto su učinile potom i polaznice škole jahanja, učenice iz Petnice. Od tada se javno govori o temi seksualnog zlostavljanja, postavljaju se pitanja, razgovara se o efikasnosti pravosuđa u tim slučajevima, načinu tretiranja žrtava, prevenciji… Muškarci znaju da su se pravila promenila, a oni mlađi i sami razmišljaju na drugačiji način o primerenosti određenog postupanja prema ženama. Veliki su to pomaci – nedovoljni, ali ipak pomaci.
Osetila sam potrebu da dam svoj doprinos temi položaja žena na svoj način, da joj pristupim iz drugačijeg ugla, da je približim i onima koji pitanje rodne neravnopravnosti posmatraju površno, bez suštinskog razumevanja. Mnogo volim taj projekat, ponosna sam na njega i lepe uspomene me vezuju za period rada na toj seriji.
Dolazite iz umetničke porodice. Šta to zapravo znači u svakodnevnom životu – kako izgledaju vaši porodični razgovori za nedeljnim ručkom? Jesu li to diskusije o umetnosti, politici, društvu ili više o kreativnim idejama i projektima?
Pričamo o svemu, ta mala tradicija je počela odavno. Roditelji su mene i mog brata rano počeli da tretiraju kao ljude koji imaju svoje stavove i uključivali su nas u razgovore na različite teme. Nisu pokušavali da nas po svaku cenu ubede da nam je mišljenje pogrešno – mislim da su uvek cenili to što smo svoji, iako se možda nekada i ne slažu s nama. Takav odnos je omogućio da danas obožavamo da razgovaramo, da se družimo, da savetujemo jedni druge.
Sada, kada smo nas dvoje odrasli ljudi, čak se i družimo sa njima i njihovim prijateljima – a i oni ponekad sa našima. Kada govorimo o porodici, za mene je ipak najveća vrednost u tome što uvek, šta god da se desi, znam da mogu da dođem kući. Znam da su oni tu da me podrže u svemu i zaštite koliko mogu.
Otvoreno ste govorili o tome da već godinama idete na psihoterapiju i da je ona značajno uticala na vaš emotivni, socijalni i profesionalni razvoj. Šta ste o sebi najvažnije naučili kroz taj proces?
Naučila sam da se nosim sa promenama u sebi, da imenujem svoje slabosti i da znam da ih prepoznam. Terapija mi pomaže da razumem procese kroz koje prolazim, daje mi snagu da se izborim sa teškim periodima i da se uhvatim ukoštac sa pogrešnim obrascima koje ponavljam. Dvadesete godine su, blago rečeno, nezgodne. To su godine kada prođete kroz stotinu faza – formirate svoj identitet, tražite svoje mesto u svetu oko sebe, a imate vrlo malo iskustva. Lutate, grešite, ne znate šta hoćete, pa onda hoćete sve, a sve vreme se od vas očekuje da donosite važne odluke. Terapija mi je u svemu tome mnogo pomogla – zalečila anksioznost s kojom sam se jedno vreme borila, tako da sada verujem da ću u tridesete ući mudrija i stabilnija.
Najveća vrednost porodice za mene je to što uvek znam da mogu da se vratim kući i da će me podržati i zaštititi bez obzira na sve
Mislite li da se u našem društvu i dalje nosi stigma kada se spomene odlazak na terapiju ili primećujete da se stvari polako menjaju?
Menjaju se i sve manje je stigme, što je jako dobro. Međutim, druga strana normalizacije terapije je, čini mi se, sve veći broj kvazi-terapeuta, priučenih life-coacheva, Instagram terapija i sličnih pojava. Treba biti veoma obazriv pri izboru terapeuta i ne dozvoliti baš bilo kome da se igra s vašom glavom i mentalnim zdravljem.
Kako zamišljate idealno društvo u kojem biste voleli da živite i koje biste vi teme tada pokretali u emisiji?
Možda društvo u kome bi politika bila dosadna i monotona. Mi novinari bismo znali da uvek, u svakom trenutku, možemo postaviti pitanja svim donosiocima odluka – a oni bi na ta pitanja morali da odgovore sa poštovanjem prema medijima i odgovornošću prema društvu.
Izbori bi bili neizvesni, razgovaralo bi se o programima i koalicijama, debatovalo u TV duelima. Bilo bi smisleno razgovarati o politikama, zakonima, pojedinačnim odlukama. Svi bi mogli da kažu ono što misle, da sučeljavaju mišljenja, a niko ne bi imao apsolutnu moć.
Ne bi bio luksuz otići na more, zakazati magnetnu rezonancu i dobiti posao bez veze. Eto, možda nekada i dočekam – a do tada se kroz svoj posao borim da tako bude.
Ceo intervju čeka vas na kioscima u štampanom izdanju magazina Lepota i zdravlje.
Fotografija: Dušan Petrović
Stajling: Vesna Stanković
Frizura: Dejan Mladenović
Šminka: Marija Rakazović
Scenografija: KARE
Lokacija: Studio 22
