Na terapiji: Da li je vlogovanje zamena za lečenje?

Lidija Ćulibrk, urednica magazina „Lepota&Zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije

Nedavno me je nazvala mlada koleginica da kao psiholog prokomenarišem fenomen vologovanja na temu psiholoških problema. Iskreno, prvo sam pomislila da je napravila slovnu grešku u kucanju a onda mi je ćerka objasnila da osim blogovanja postoji i vlogovanje koje je u stvari video blogovanje. Dakle, trend je da ljudi koji su imali psihološke i psihijatrijske tegobe, izlečili se ili pak još uvek pate od njih, snimaju video blogove i postavljaju ih na YouTube kako bi svoja iskustva podelili sa drugima i, pre svega, pomogli drugima koji pate.

Vlogovanje kao i svaki novi vid komunikacije ima svoje mane i prednosti i ne treba biti isključiv. Kao i kod ostalih bolesti, tako i kod menatalnih bolesti, ne možemo smatrati da su internet lečenje ili internet grupe podrške „panacea“. Pa, i da imate kandidu ili ešerihiju, rekla bih vam da prvo odete kod lekara i uradite laboratorijske analize iako deluje da internet „zna“ sve o lečenju ovih teboga. Da ne govorimo o mentalnim poremećajima, koji su toliko delikatni i različiti od osobe do osobe.

Vlogovanje sigurno pomaže kod povećanja svesti o mentalnim bolestima, lakšeg prihvatanja sopstvenih tegoba i destigmatizacije mentalnih poremećaja. Međutim, slušanje YouTube klipova, bilo da je reč o motivacionima govornicima koji vam pomažu da rešite svoje probleme ili o osobama koje imaju iskustvo bolesti pa i izlečenja, nije dovoljno za izlečenje. Ukoliko je reč o mentalnim poremećajima kao što su afektivni, bipolarni poremećaji, poremećaji ličnosti ili pak shizofrene i druge psihoze, lek izbora je odlazak kod psihijatra i farmakoterapija u prvoj fazi lečenja. Nakon nje, sledi psihoterapija uz podršku farmakoterapije ukoliko je neophodno, a potom grupe podrške, bilo onlajn ili oflajn – u realitetu, koje vas osnažuju da istrajete u lečenju, upornom radu na sebi, u teškoćama koje nosi svakodnevni život. Lečenje mentalnih poremećaja je često dugotrajno, zahteva redovne kontrole, vašeg ličnog terapeuta koji će dobro poznavati socio-ekonomske uslove života koji vodite. To je put ukoliko želite zaista da redukujete tegobe na minimum i efikasno funkcionišete.

Ukoliko pak imate životne krize koje nisu preplavljujuće, svakodnevne dileme i tegobe koje su blage i kratkotrajne, veća je mogućnost da vam različite self-help metode mogu pomoći, pa tako i vlogovanje.

U svakom slučaju, ukoliko imate tegobe koje dragu duže vreme i ometaju vas u svakodnevnom funkcionisanju, nemojte dugo čekati da vam pomognu paramedicinska sredstva jer se problem može zakomplikovati i postati još teži za potpuno izlečenje i oporavak. Vlogovanje, po meni, definitivno nije psihoanaliza ni Frojd digitalnog doba.