Duda Alapača: Ja je gledam kako spava

Donesi mi čašu vode, rekao je. Ono “molim te“ izgubilo se negde usput. I čačkalicu, dodao je iako sam već bila na pola puta. E tu sam već prevrnula očima. Izvini, Vladimire, jesam ja tebi kućna pomoćnica…? Što se ljutiš, upitao je. Nisam ti tražio da mi opereš noge. Pa najbolje još i da ti noge perem, frknula sam. Uostlom, zašto ja sve radim u ovoj kući…?! Ti samo što pelcer ne pustiš na tom kauču…! I kada ćeš već jednom da mi zameniš sijalicu na aspiratoru…Koliko već ima da je crkla? Godinu…? Dve…? Podseti me, molim te, zbog čega ti tačno postojiš u mom životu..? Da imam kome da donesem čašu vode…?

Mnogo pogan jezik imaš, Dubravka, rekao je. Kako samo možeš da me, nakon tolikih godina, pitaš čemu služim…? Pa eto, čemu služiš, ponovih pitanje. Ja u ovoj kući kuvam, čistim, prostirem veš, peglam, a šta ti tačno radiš..?
Grejem te noću, reče Vlada.
Dobro, to je jedna stvar, složih se. Ima li još štogod..?
Ponekad operem suđe.
Ne pereš dobro, rekoh. – I sve si mi teflonske tiganje upropastio.
Ok, ali mogu da ti dohvatim stvari s najviše police.
Pod uslovom da si uopšte kod kuće, rekoh.
Voliš da spavaš u mojim majicama, nastavi moj muž da nabraja. – Voliš moj miris.
To si ti rekao.
Da nije mene, ne bi znala da podigneš sistem na kompjuteru. Čistim ti hard.
To ti je u opisu posla.
Plaćam ti kafu kad izađemo… I meni nikad nisi debela… I sve ti lepo stoji… I znam da ti odćutim. I puštam te da se ispucaš kad si nervozna, jel’ tako…?
Jeste. – rekoh.
I ja te volim i bez šminke. U stvari, ja te najviše volim bez šminke. Zbog tebe pamtim datume. Razne datume, ne samo datum kad mi ističe registracija automobila. Ne reagujem na tvoje pakosne primedbe o mojoj majci…
Edipovac… – ne mogadoh da se suzdržim.
I ne govorim loše o tvojoj majci.
Šlihtara.

Trudim se oko tebe. Želim da ti bude dobro sa mnom. Ne smej se, Dubravka, ozbiljan sam. Kad vidim čokoladu s lešnicima i suvim grožđem uvek pomislim na tebe. Koga zoveš kad ne možeš da otkopčaš rajsfešlus na leđima…? Mene. Ko će u dva ujutro sesti u kola i doći po tebe na drugi kraj grada i razvesti sve tvoje drugarice kućama? Ja. Ko vraća cedeove u omote u ovoj kući? Ja. Ko razmišlja racionalno dok ti histerišeš? Ja. Ko menja gume na tvojim kolima? Ko ih tera kod majstora? Opet ja. Ko iznosi đubre? Ko buši rupe za slike? Ja. Ja ubijam bube u ovoj kući. Ja sam tu da prikopčam sve moguće kablove. I da ti odem po uloške. I da otvaram zapekle tegle od zimnice. I da te pokrivam noću… Znaš li ti, nesrećo, da ponekad čekam da zaspiš samo da bih mogao da te gledam dok spavaš…?

E sad lažeš kao pas..!
Ne lažem, reče i uze mobilni. Evo ti slike, pogledaj. Kako se zove folder…?
Duda spava.
I šta je u njemu..?
Ja kako spavam. – rekoh i osetih kako mi se u grlu skuplja knedla veličine košarkaške lopte.
Ali ako ti misliš da sam ja jedna beskorisna persona u tvom životu…
Vlado, prestani…rasplakaću se… debilu jedan… Znaš li… znaš li da je ovo nešto najlepše, najromantičnije, naj naj što je iko ikada uradio za mene…?
Koje…? To što ti otvaram tegle…?
Da… to što mi otvaraš tegle… Znaš ti dobro na šta sam mislila… – rekoh i ustadoh.
Gde ćeš sad…?
Da ti donesem te čačkalice. Želiš li možda još jednu čašu vode…?

Duda Alapača: Bečka škola