Na terapiji: Da li svet može i bez nas?

Lidija Ćulibrk, urednica magazina „Lepota&Zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije

Nedavno mi se desila situacija u kojoj mi je stavljena do znanja ne baš prijatna, ali 100 posto tačna činjenica da svet može i bez mene da se okreće i da, ma šta ja mislim, nisam ni važna, ni nezamenljiva ni… (dobro sad, ne mogu baš sve da vam dam na tacni). Naravno, znala sam to odavno, za sve životne situacije to je tako, ali vas uvek iznenadi. Desilo vam se to, zar ne?

Uglavnom mislimo kako smo dovoljno jaki da podnesemo sve teške situacije, što baš i nije uvek tako jer ispod naših misli mogu da stoje snažna ometajuća uverenje, kao što su: „ako se dovoljno trudim, biću važna“, ili „ako budem fina, svi će me voleti“, ili „ako budem fer, na isti način će mi se uzvratiti“. A, pošto su sve ovo iracionalna uverenja koja su razlog naše patnje i nezdravih emocija, korisno bi bilo osvetliti ih tamo u podrumu gde čuče, izvući na svetlo dana i raskrinkati. Možda ste čuli za zatvorski eksperiment koji je sedamdesetih izvršen u Stenfordu. Ako niste, pogledajte američki film „The Experiment“ iz 2012. godine ili nemački „Das Experiment“ iz 2001.

Naime, grupa dobrovoljaca podeljena je na zatvorenike i stražare i trebalo je da igraju te uloge dve nedelje. I to za velike pare. Međutim, eksperiment je posle šest dana prekinut, jer je agresija, koja se rodila zahvaljujući opozitnim ulogama, inicirana od ljudi koji su dobili moć i vlast odnosno stražara, eskalirala do neslućenih razmera. Ovakvi, u suštini ne baš etički eksperimenti, pokazali su kakva je ljudska priroda. Dakle, ljudska priroda nije totalna misterija. Zna se, ljudi su i dobri i loši. I zna se šta sve mogu da urade, monstruozno i veličanstveno. Ipak, svi mi u susretu sa ljudima za koje mislimo da nisu okej prema nema padamo u vatru, nevericu, očajanje. Zašto? Zato što imamo duboka uverenja da ljudi treba da nam daju ono što zaslužujemo. Nije čak bitno ni naše uverenje da li su ljudi po prirodi dobri ili da su po prirodi loši, tj. da li je neko loš ili dobar čovek. Naše najjače uverenje je uverenje o proporcionalnosti odnosa.

Ono čemu nas REBT (racionalno-emocionalno-bihevioralna terapija) uči je da se suočimo sa stvarnošću kakva jeste. Poznavanje stvarnosti, neprekidno podsećanje na to kakve su stvari zaista, a ne kakve mi želimo da budu, jačanje racionalnih uverenja, pomažu nam da ostanemo u ravnoteži ili bar da nas nezdrava osećanja besa, anksioznosti i depresije ne preplave na duže vreme.

Dakle, zamenjivi smo u svim našim ulogama, svet će postojati i bez nas, neko će biti fer prema nama, a neko neće. I? U stanju smo da ovo podnesemo i srećno živimo s tim saznanjem. Slažete li se?