Na terapiji: Sve ostaje u porodici
Lidija Ćulibrk, urednica magazina „Lepota&Zdravlje“, specijalista zdravstvene psihologije
Danas je Svetski dan porodice i pozvali su me na RTV kao urednicu ženskog magazina i kao psihologa da kažem nešto o porodici danas.
Mnogo stvari mi pada na pamet. Porodica jeste izvor svakog zla i svakog dobra. Iako porodicu ne biramo, naš zadatak je da sa članovima naše primarne porodice pokušamo da ostvarimo i održimo konstruktivne odnose. Svaki član porodice je za nas određena vrsta izazova. Drugačiji je, zahteva drugačiji odnos i na drugačiji način kreira nas same. Poznajem ljude koji su prestali da komuniciraju sa najbližima i kada sam to po prvi put čula, doživela sam to kao svojevrstan šok. Ne govori s bratom, nije otišao na očevu sahranu, nije video baku 20 godina…
Posle, kako život teče, zaista i upoznate porodice koje je bolje napustiti nego razvijati disfunkcionalne odnose ili uzalud pokušavati da ih popraviš. Ipak, porodica je prava i najbolja “škola prihvatanja”. A prihvatanje je strašno važna stvar u životu. Jer, sve što radimo suprotstavljajući se datostima, kakva je porodica, može samo da nas oslabi i unazadi. Kada po svaku cenu želimo da ostvarimo vezu koja nam nije suđena, da dobijemo posao koji nam izmiče, ostvarimo stil života koji nije naša priča. Najvažnije je prihvatiti realnost takvu kakav jeste. Državu u kojoj živimo i koja nema jasnu perspektivu, društvo koje nas ne štiti, sebe samog koji nismo savršeni, ma ni blizu toga, svoje partnere i decu sa osobinama koje nam se dopadaju i onima koje nam se ne dopadaju. Isto kao što smo naučili da prihvatimo oca i majku, sestru i brata, takve kakvi jesu.
I onda kada osnujemo svoju porodicu, kaže se, više nemamo prava da se žalimo na svoje roditelje. Treba sve konflikte da nadrastemo i samo da brinemo o tome kakav ćemo mi roditelj biti i kakvu porodicu ćemo stvoriti. I treba mi da budemo odgovorni i da ne prebacujemo odgovornost za sve na vršnjake, učiteljicu, digitalno doba, TV Pink, društvo, predsednika. Kad odlučimo da ostanemo da živimo u Srbiji i da imamo decu, moramo preuzeti odgovornost na sebe. Ne kaže se uzalud da deca tokom odrastanja čuju mnoge glasove ali naš glas, glas roditelja, treba da bude najglasniji. Ako želimo da nešto popravimo u svom roditeljstvu treba da prihvatimo da smo odgovorni i jedino tako ćemo učiniti da stvari krenu na bolje. Ako želimo izgovor, uvek ćemo ga naći. Nema bolje zemlje na svetu za nalaženje izgovora od ove naše zemlje.
I ne zaboravimo, da bi naša deca, dakle, bila sposobna da i sama osnuju svoje porodice, odgajajmo ih sa najvažnijom ciljem, a to je da ih osposobimo da žive bez nas. Često ne radimo tako, jer bez te dece ne znamo šta bi bio naš životni smisao i vezujemo ih uz sebe. Ili se plašimo da ih život ne rani i prezaštićujemo ih. Bilo bi dobro da shvatimo da je naša uloga samo da im pomognemo da odrastu i da se sklonimo i pustimo ih da žive svoj život.
Mnogo toga ima da se kaže o porodici jer se sve vrti oko nje, svaki naš dan, svaki naš uspeh i neuspeh, radost, žalost, rođenje, smrt. Sve što je važno ostaje u porodici. Pokušajte da je sačuvate i unapredite!
Članak se nastavlja posle reklama